„РЕКАО САМ ЉУДИМА ДА СЕ ПРИПРЕМЕ НА НАЈГОРЕ, ТА ИНФУЗИЈА ЈЕ ТЕОДОРИ СПАСИЛА ЖИВОТ“ Исповест председника ОТИС-а за Дневник о извлачењу људи испод надстрешнице: Данас су помешана осећања- туга и тишина
Необично топли 1. новембар није указивао да ће се у Српској Атини, граду љубави и толеранције, десити незапамћена трагедија. Надстрешница која се обрушила однела је 16 живота, а тихи хероји радили су на спашавању људи који су се задесили испод бетона чекајући аутобусе, возове или тражећи место за одмор када је на њих пала надстрешница.
Драган Бјелић, председник Организације за трагање и спасавање Србије, био је један од стотине професионалаца који су на данашњи дан прошле године спасавали људе. Лекар по струци испричао је за наш портал, годину дана касније, своје сведочанство.
-Сви смо били по текућим обавезама, а онда се десио моменат да се чуло много сирена у граду. Тада је то код мене пробудило да се нешто озбиљно десило, да нешто није добро. Десет минута касније добили смо позив за реаговање- навео је.
Драган се сећа да је већ у пола 1 стигао на Железничку станицу и да је назвао колегиницу која је долазила са екипом.
-Рекао сам: „Дуња, ово није добро, реци људима да се припреме на најгоре.“ То је била прва слика које се сећам и годину дана касније и прва која се враћа- гомила бетона. Данас су помешана осећања- туга и тишина која је у свима нама који смо непосредно били укључени тог 1. новембра када је пала надстрешница- говори са кнедлом у грлу.
Иако је учествовао у многим ванредним ситуацијама, за ову трагедију није могао то да каже, већ наглашава да је то ванредни догађај.
-Није попут поплаве и земљотреса. То је нешто што изискује брзо реаговање. Морам да кажем да су хитне службе јако брзо одреаговале, Хитна помоћ, ватрогасци. Одмах је успостављен хитни коридор од Железничке станице до Ургентног центра. Ми као волонтерска служба смо ту да помогнемо и ми смо одмах направили брифинг и распоред- истиче Бјелић.
Наш саговорник нагласио је да је био позициониран све време на лицу места, у близини девојке која је последња извучена жива из рушевине.
-Колегиница из Хитне помоћи и ја смо сишли код ње у једном моменту да јој се прикључи инфузија. Та инфузија јој је спасила живот. Она је све време с нама комуницирала, али како је време пролазило тако се продубљивало њено стање шока. Дошло је до промене стања свести, нисмо исто комуницирали као на почетку- закључио је Драган.
Драганова исповест показује да професионално увек носи и оно емотивно, да се слике урезују заувек, да никада не пролазе и да осећај за помагање не може никада да ишчезне.