„ЧУЈЕШ ЛИ НАС, ЈЕСИ ЛИ ТУ?“ Исповест волонтерке са новосадске железничке станице: „ЈЕДНУ СЛИКУ НОСИЋУ ЗАУВЕК У СЕБИ“

Једна од њих је Дуња Халиловић, волонтерка Организације за трагање и спасавање Србије, која је тог 1. новембра 2024. године са својим тимом извлачила људе из рушевина.

„Нико од нас више није исти човек“

– Тај дан је почео потпуно обично. А онда су стигле прве вести и за неколико минута све се променило. Нико од нас није могао да замисли шта ћемо затећи, али после тог дана, више нико није исти – прича Дуња.

Само пола сата након позива, са колегама је већ била на лицу места. Слика рушевина и тишина која је владала остала јој је урезана у памћење.

– Као да је време стало. Кад сам угледала све то, у грлу ми је стала кнедла, али нисмо имали времена за емоције. Осам сати смо радили без престанка, вођени само једном мишљу – да спасемо што више живота.

„Теодора, чујеш ли нас?“

У тренутку када су се испод бетона зачула прва запомагања, Дуња и њен тим знали су где морају да иду. У рушевинама су пронашли Теодору Мартинко, једину преживелу.

– Сећам се њеног гласа. Рекла нам је име и да је све боли. Сваког минута смо јој се обраћали: „Теодора, јеси ли ту? Чујеш ли нас?“ – само да остане свесна. Тај контакт је значио све, и њој и нама – каже Дуња.

Док су лекари из тима радили на томе да јој стабилизују стање, она је пребачена на други део рушевина – у потрагу за осталима.

„Сцену коју сам тамо видела нећу заборавити док сам жива“

На централном делу рушевине, Дуња је наишла на призор који ће, како каже, „заувек остати у њеној свести“.

– Тамо сам видела деку који у загрљају држи две мале унуке. Та слика ме прогања. У том тренутку морате да искључите осећања, јер свако колебање значи да ће неко други можда остати без помоћи. Али када се све заврши, та тишина и те слике остану с вама – каже она тихим гласом.

„Поносна сам на свој тим“

Иако је то многима била прва велика акција, сви су радили раме уз раме са професионалцима, истиче она.

– Свако од нас је дао све од себе. Радили смо као један. Поносна сам што сам део тог тима, јер смо урадили све што је било људски могуће.

Сећање које не бледи

Годину дана касније, Дуња каже да не прође дан, а да се не сети тог 1. новембра.

– Често се враћам мислима тамо. Разговарамо међусобно, али и даље осећамо тугу и празнину. Тај дан нас је променио.

Подсетимо, надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду срушила се 1. новембра 2024. године у 11:52, када је погинуло 16 особа, а једна, Теодора Мартинко, преживела са тешким повредама.

Породице жртава ретко се оглашавају у јавности, док се три паралелне истраге о узроцима трагедије и даље воде у Београду и Новом Саду.

Дневник/ Блиц