„ČUJEŠ LI NAS, JESI LI TU?“ Ispovest volonterke sa novosadske železničke stanice: „JEDNU SLIKU NOSIĆU ZAUVEK U SEBI“
Dok se tri odvojene istrage i dalje vode u Beogradu i Novom Sadu, svedočanstva volontera koji su učestvovali u spasavanju nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici Novi Sad otkrivaju razmere tragedije koju niko ne može da zaboravi.
Jedna od njih je Dunja Halilović, volonterka Organizacije za traganje i spasavanje Srbije, koja je tog 1. novembra 2024. godine sa svojim timom izvlačila ljude iz ruševina.
„Niko od nas više nije isti čovek“
– Taj dan je počeo potpuno obično. A onda su stigle prve vesti i za nekoliko minuta sve se promenilo. Niko od nas nije mogao da zamisli šta ćemo zateći, ali posle tog dana, više niko nije isti – priča Dunja.
Samo pola sata nakon poziva, sa kolegama je već bila na licu mesta. Slika ruševina i tišina koja je vladala ostala joj je urezana u pamćenje.
– Kao da je vreme stalo. Kad sam ugledala sve to, u grlu mi je stala knedla, ali nismo imali vremena za emocije. Osam sati smo radili bez prestanka, vođeni samo jednom mišlju – da spasemo što više života.
„Teodora, čuješ li nas?“
U trenutku kada su se ispod betona začula prva zapomaganja, Dunja i njen tim znali su gde moraju da idu. U ruševinama su pronašli Teodoru Martinko, jedinu preživelu.
– Sećam se njenog glasa. Rekla nam je ime i da je sve boli. Svakog minuta smo joj se obraćali: „Teodora, jesi li tu? Čuješ li nas?“ – samo da ostane svesna. Taj kontakt je značio sve, i njoj i nama – kaže Dunja.
Dok su lekari iz tima radili na tome da joj stabilizuju stanje, ona je prebačena na drugi deo ruševina – u potragu za ostalima.
„Scenu koju sam tamo videla neću zaboraviti dok sam živa“
Na centralnom delu ruševine, Dunja je naišla na prizor koji će, kako kaže, „zauvek ostati u njenoj svesti“.
– Tamo sam videla deku koji u zagrljaju drži dve male unuke. Ta slika me proganja. U tom trenutku morate da isključite osećanja, jer svako kolebanje znači da će neko drugi možda ostati bez pomoći. Ali kada se sve završi, ta tišina i te slike ostanu s vama – kaže ona tihim glasom.
„Ponosna sam na svoj tim“
Iako je to mnogima bila prva velika akcija, svi su radili rame uz rame sa profesionalcima, ističe ona.
– Svako od nas je dao sve od sebe. Radili smo kao jedan. Ponosna sam što sam deo tog tima, jer smo uradili sve što je bilo ljudski moguće.
Sećanje koje ne bledi
Godinu dana kasnije, Dunja kaže da ne prođe dan, a da se ne seti tog 1. novembra.
– Često se vraćam mislima tamo. Razgovaramo međusobno, ali i dalje osećamo tugu i prazninu. Taj dan nas je promenio.
Podsetimo, nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu srušila se 1. novembra 2024. godine u 11:52, kada je poginulo 16 osoba, a jedna, Teodora Martinko, preživela sa teškim povredama.
Porodice žrtava retko se oglašavaju u javnosti, dok se tri paralelne istrage o uzrocima tragedije i dalje vode u Beogradu i Novom Sadu.
Dnevnik/ Blic