Više od istorije: Radnički savet – osnovna poluga samoupravljanja

koja je imala preko 810.000 članova sindikata.



U rasponu od formiranja prvih sindikalnih organizacija Vojvodine pa sve do kraja 1948. godine, rad novosadskih i vojvođanskih sindikata prolazio je kroz etapu obnove, koju je odlikovla obnova poljoprivrede i aktiviranje ostalih grana privrede u cilju snabdevanja fronta. Druga etapa, planske obnove, trajala je od maja 1945. do aprila 1947, dok su etapu od aprila 1947. pa do Prvog kongresa  oktobra 1948, karakterisali prvi petogodišnji plan razvoja privrede i sudbonosna Rezolucija Informbiroa.



Kada je u leto 1948. došlo do razlaza između Tita i Staljina, Jugoslavija se našla u nezavidnom položaju. Jugoslovensko radništvo je završilo obnovu zemlje i započelo Prvi petogodišnji plan, ali je živelo na tačkice sa polupraznim izlozima u kojima su umesto robe stajale parole. U čitavom serijalu ekonomskih nedaća dešavalo se nešto pozitivno: politička situacija u zemlji je bila na vrhuncu nacionalnog i idejnog jedinstva. Na sve strane se gradilo, više rukama i srcem nego tehnikom, jer nje nije bilo. Omladina je na radnim akcijama izgradila svoje prve velike objekte, pruge, puteve, uz epsku paradigmu otpora: „Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži“!



Bilo je jasno da se prijateljstvo sa Staljinom ne može obnoviti, pa je rukovodstvo Jugoslavije odlučilo da opstanak potraži na svome sopstvenom putu, dok je istovremeno došlo do temeljne promene u spoljnopolitičkom životu izolovane Jugoslavije.

U drugoj polovini 1949. odnosi između SAD i Jugoslavije su se poboljšali. Američka ekonomska moć je imala ogroman značaj za ublažavanje posledica teške suše koja je zadesila Jugoslaviju 1950. Sve je naglašenija bila dilema - kako ostati na putu komunizma i istovremeno ponosno primati darove od ideološki suprotne strane? U službenim izlaganjima je provejavala neophodnost traženja sopstvenog modela socijalizma.

Tako je 23. decembra 1949. doneta direktiva za uvođenje radničkog samoupravljanja u fabrike, pod nazivom „Uputstvo za osnivanje radničkih saveta.“ Osnovna poluga samoupravljanja bio je radnički savet. Ovo telo je formirano od zaposlenih u preduzeću, a trebalo je da uvede radnike u upravljačke procese u industriji i bilo je sredstvo borbe protiv birokratizma. Radnički saveti su u političkom smislu služili i kao sredstvo u procesu odumiranja države.



I pored siromaštva i skučenog života radnika, SSV Novog Sada je pojačao propagandnu kampanju među novosadskim radnicima. Tokom oktobarskih takmičenja u prebacivanju normi, u kom su učestvovali svi proizvodni radnici, mašinski, grafički, pekari, rovokopači, lekari i drugi, prednjačili su članovi najbolje organizovanog novosadskog sindikata, grafičkog. Naročite uspehe ostvarila je štamparija „Zmaj“, (smeštena u suterenu Izvršnog veća), a zapažene rezultate imali su „Jugoalat“ i „Novkabel“.



Deseti plenum Pokrajinskog veća sindikata sastao se 21. marta 1949. u zgradi nekadašnje Banovine, a iznete su sve radne pobede i udarnički podvizi na takmičenjima u prethodnoj godini. Trudbenici u mnogim novosadskim preduzećima su premašili norme, poput štamparije „Budućnost“, koja je 58 dana pre roka ispunila svoj polugodišnji plan.



Kada je juna 1950. Narodna skupština FNRJ izglasala Zakon o samoupravljanju, sredstva za proizvodnju su prestala da budu državna i postala su društvena svojina. Osnovni cilj novih vladajućih procesa i odnosa u proizvodnji bio je da upravu nad društvenom proizvodnjom preuzmu neposredni proizvođači. Državno rukovodstvo je obiman i zamršen proces preuzimanja preduzeća od strane radnika, kao i pripreme izbora za radničke savete, poverilo sindikalnim organizacijama na terenu.



Iako su radništvo i celokupna jugoslovenska javnost bili pripremani skoro godinu dana od strane partijskih i sindikalnih aktivista i agitatora po raznim tribinama, u štampi, na kružocima u preduzećima, nastala je izvesna pometnja među onima od kojih se očekivalo da preuzmu rukovođenje i planiranje proizvodnje, kao i raspodelu zarađenih sredstava. Time je započeo prvi u nizu od nekolicine društveno – političkih i ekonomskih eksperimenata, kojima je bilo izloženo jugoslovensko društvo. Mnogi zaposleni trudbenici, uglavnom neobrazovana i nekvalifikovana radna snaga, koja je objektivno spadala među najneprosvećeniji proletarijat u Evropi, shvatali su radničko samoupravljanje na svoj bajkoliki način.



Uvođenjem samoupravljanja i radničkih saveta koji su donosili bitne odluke o poslovanju, zaradama i drugim ekonomskim pitanjima, Sindikat je dobio novu ulogu: da mobiliše radničku klasu u borbi za veću proizvodnju, da se brine o zaštiti na radu, opismenjavanju i osposobljavanju samoupravljača za upravljanje preduzećima. Pravilnike o platama donosili su radnički saveti, ali su uvek morali da se sporazumevaju sa višim organima sindikata.



Radnici su bili raspoređeni u pet, a službenici u četiri kategorije, a rasponi plata bili su 1:3,3. Sindikat se u ovom periodu angažovao da po fabrikama i preduzećima otvara restorane društvene ishrane, i zdravstvene ambulante, a formirane su i prve pravne službe koje su pružale pravnu pomoć članovima sindikata u sporovima sa upravama preduzeća i ustanova.



Pripremio: Sava Savić