која је имала преко 810.000 чланова синдиката.
У распону од формирања првих синдикалних организација Војводине па све до краја 1948. године, рад новосадских и војвођанских синдиката пролазио је кроз етапу обнове, коју је одликовла обнова пољопривреде и активирање осталих грана привреде у циљу снабдевања фронта. Друга етапа, планске обнове, трајала је од маја 1945. до априла 1947, док су етапу од априла 1947. па до Првог конгреса октобра 1948, карактерисали први петогодишњи план развоја привреде и судбоносна Резолуција Информбироа.
Када је у лето 1948. дошло до разлаза између Тита и Стаљина, Југославија се нашла у незавидном положају. Југословенско радништво је завршило обнову земље и започело Први петогодишњи план, али је живело на тачкице са полупразним излозима у којима су уместо робе стајале пароле. У читавом серијалу економских недаћа дешавало се нешто позитивно: политичка ситуација у земљи је била на врхунцу националног и идејног јединства. На све стране се градило, више рукама и срцем него техником, јер ње није било. Омладина је на радним акцијама изградила своје прве велике објекте, пруге, путеве, уз епску парадигму отпора: „Што је више клевета и лажи, Тито нам је милији и дражи“!
Било је јасно да се пријатељство са Стаљином не може обновити, па је руководство Југославије одлучило да опстанак потражи на своме сопственом путу, док је истовремено дошло до темељне промене у спољнополитичком животу изоловане Југославије.
У другој половини 1949. односи између САД и Југославије су се побољшали. Америчка економска моћ је имала огроман значај за ублажавање последица тешке суше која је задесила Југославију 1950. Све је наглашенија била дилема - како остати на путу комунизма и истовремено поносно примати дарове од идеолошки супротне стране? У службеним излагањима је провејавала неопходност тражења сопственог модела социјализма.
Тако је 23. децембра 1949. донета директива за увођење радничког самоуправљања у фабрике, под називом „Упутство за оснивање радничких савета.“ Основна полуга самоуправљања био је раднички савет. Ово тело је формирано од запослених у предузећу, а требало је да уведе раднике у управљачке процесе у индустрији и било је средство борбе против бирократизма. Раднички савети су у политичком смислу служили и као средство у процесу одумирања државе.
И поред сиромаштва и скученог живота радника, ССВ Новог Сада је појачао пропагандну кампању међу новосадским радницима. Током октобарских такмичења у пребацивању норми, у ком су учествовали сви производни радници, машински, графички, пекари, ровокопачи, лекари и други, предњачили су чланови најбоље организованог новосадског синдиката, графичког. Нарочите успехе остварила је штампарија „Змај“, (смештена у сутерену Извршног већа), а запажене резултате имали су „Југоалат“ и „Новкабел“.
Десети пленум Покрајинског већа синдиката састао се 21. марта 1949. у згради некадашње Бановине, а изнете су све радне победе и ударнички подвизи на такмичењима у претходној години. Трудбеници у многим новосадским предузећима су премашили норме, попут штампарије „Будућност“, која је 58 дана пре рока испунила свој полугодишњи план.
Када је јуна 1950. Народна скупштина ФНРЈ изгласала Закон о самоуправљању, средства за производњу су престала да буду државна и постала су друштвена својина. Основни циљ нових владајућих процеса и односа у производњи био је да управу над друштвеном производњом преузму непосредни произвођачи. Државно руководство је обиман и замршен процес преузимања предузећа од стране радника, као и припреме избора за радничке савете, поверило синдикалним организацијама на терену.
Иако су радништво и целокупна југословенска јавност били припремани скоро годину дана од стране партијских и синдикалних активиста и агитатора по разним трибинама, у штампи, на кружоцима у предузећима, настала је извесна пометња међу онима од којих се очекивало да преузму руковођење и планирање производње, као и расподелу зарађених средстава. Тиме је започео први у низу од неколицине друштвено – политичких и економских експеримената, којима је било изложено југословенско друштво. Многи запослени трудбеници, углавном необразована и неквалификована радна снага, која је објективно спадала међу најнепросвећенији пролетаријат у Европи, схватали су радничко самоуправљање на свој бајколики начин.
Увођењем самоуправљања и радничких савета који су доносили битне одлуке о пословању, зарадама и другим економским питањима, Синдикат је добио нову улогу: да мобилише радничку класу у борби за већу производњу, да се брине о заштити на раду, описмењавању и оспособљавању самоуправљача за управљање предузећима. Правилнике о платама доносили су раднички савети, али су увек морали да се споразумевају са вишим органима синдиката.
Радници су били распоређени у пет, а службеници у четири категорије, а распони плата били су 1:3,3. Синдикат се у овом периоду ангажовао да по фабрикама и предузећима отвара ресторане друштвене исхране, и здравствене амбуланте, а формиране су и прве правне службе које су пружале правну помоћ члановима синдиката у споровима са управама предузећа и установа.
Припремио: Сава Савић
