Potraga za skrivenim viškom značenja

(Odsek za srpsku književnost) u Novom Sadu. Najbolja u prošloj godini bila je, (prema jednoglasnoj odluci žirija u sastavu Dušan Stojković, Dragana V. Todoreskov i Zoran Hr. Radosavljević) Neninova kritika “Odbrane Ljubomira Simovića”, objavljena u prošlogodišnjem jesenje-zimskom dvobroju “Beogradskog književnog časopisa”; reč je o Simovićevoj knjizi “Titanik u akvarijumu” (Izdavački centar Matice srpske, 2013).

Kao i mnoga prethodna Neninova kritičarska ogledanja, nagrađeni tekst je i kritika i esej. “Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja... Odgovarao sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao...” - objasnio je Nenin . I Bogdanović je smatrao da “kritičar treba i mora sve manje da bude sudija, a sve više stvaralac za sebe”.



Sa kavim osećanjima ste primili nagradu koja nosi ime jednog od najznačajnijih kritičara u istoriji srpske književnosti?



- Vidite, meni je ta nagrada pripala u zao čas, jer, svega nekoliko meseci pre, pisao sam nepovoljno o Milanu Bogdanoviću. Reč je o onome što se manje zna: o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog povodom teksta Crnjanskog o tome da mi postajemo kolonija strane knjige, a ja sam, to je opštepoznato, uvek na strani Crnjanskog. Druga otežavajuća okolnost je bila što sam pisao o knjizi koju potpisujem kao jedan od urednika. U pitanju je knjiga Ljubomira Simovića “Titanik u akvarijumu”. Ali, olakšavajuća okolnost mi je bila što uvek pišem kao kritičar – nikada kao urednik. A ide mi u prilog i to što je iza mene knjiga o Milanu Bogdanoviću. Davne, 1986. sam završio, a 1993. godine objavio knjigu “S merom i bez nje”. Podnaslov je precizniji: “Marko Ristić i Milan Bogdanović kao antipodi”.



Šta bi ste izdvojili iz nagrađene kritike-eseja?



- Voleo bih da ponovim predloge koje sam u tekstu o Simovićevoj knjizi napisao, a koji se tiču vaše, novinarske profesije. Prvi predlog se ticao štampanja sabranih tekstova svakog napadnutog novinara. Ti sabrani tekstovi bi se delili uz sve dnevne novine. Da se to uradilo odmah posle prvog ubistva novinara – čini mi se da se druga ubistva ne bi dogodila. (Mada nećemo isključiti ni tu mogućnost da sam isuviše naivan).

Drugi predlog se ticao nagrade za najpoltronskiji tekst. To mora da se izdvoji i nagrdi. (Ne nagradi, već nagrdi – nije greška.) Eto, vidite, kao svaki građanin ove zemlje, bavim se pitanjima tuđe struke, a videli ste da nisam u stanju ništa da promenim u mojoj struci. Čak ne znam ni kome da se obratim...



Vaš kritičarsko-esejistički i književno-istorijski rad sabran je u petnaest autorskih knjiga, a duplo toliko ste priredili. Šta je sledeće?



- Radim na knjizi o Sretenu Mariću. Čini mi se da imam i izdavača. A kod izdavača čeka knjiga “Svetislav Stefanović, opet”. Završio sam knjigu prepiske Ilariona Ruvarca, uradio sam i knjigu prepiske Borivoja Marinkovića. Kao što vidite, volim da čitam pisma srpskih pisaca. Tražim onaj „višak značenja”, koji se u literarnom tekstu često ne vidi.



Radmila Lotina

 

Citiranost je suludo merilo



Oštro ste kritikovali citiranost kao opšte merilo vrednosti naučno-istraživačkog rada. Zašto?



- Osetio sam potrebu da skrenem pažnju na naučne radnike, koji su u neobičnom položaju; jer njihova dela se vrednuju – a da ta dela niko – od onih koji ih vrednuju – nije pročitao. (Ni čitao, ni pročitao!) Vrednost nečijeg rada se meri po tome gde je taj rad objavljen! (Tu su najvredniji časopisi sa neke famozne SCI-liste, a možete zamisliti koliko se ti časopisi interesuju za srpsku književnost.) Sada imate situaciju da knjiga Mila Lompara o Njegošu, na primer – koja je pisana godinama – manje vredi od bilo kog teksta od 3-4 stranice – pisanog pola popodneva – ukoliko je taj tekst objavljen u nekom časopisu sa pomenute liste. Ozbiljan, temeljan, dugogodišnji požrtvovan rad, osuđen je odmah na početku. Kao da se sami podsmevamo svojim knjigama. Po meni je to suludo merilo. Pazite, kad vas neko pomene, i napiše da ste kompletna budala, na primer, vi i to možete da brojite kao citat. A bolno je kad vas citiraju, a vi vidite da taj koji vas citira nije shvatio o čemu pišete.