Потрага за скривеним вишком значења

Најугледније наше признање за књижевну критику домаће књиге, Награда “Милан Богдановић”, уручено је недавно у Културно-просветној заједници Србије Миливоју Ненину, редовном професору Филозофског факултета

(Одсек за српску књижевност) у Новом Саду. Најбоља у прошлој години била је, (према једногласној одлуци жирија у саставу Душан Стојковић, Драгана В. Тодоресков и Зоран Хр. Радосављевић) Ненинова критика “Одбране Љубомира Симовића”, објављена у прошлогодишњем јесење-зимском двоброју “Београдског књижевног часописа”; реч је о Симовићевој књизи “Титаник у акваријуму” (Издавачки центар Матице српске, 2013).

Као и многа претходна Ненинова критичарска огледања, награђени текст је и критика и есеј. “Имао сам прилике да ми, пре него што почнем да пишем текст, траже резултате истраживања... Одговарао сам да ја, када бих знао до чега ће ме писање довести, не бих ни писао...” - објаснио је Ненин . И Богдановић је сматрао да “критичар треба и мора све мање да буде судија, а све више стваралац за себе”.

Са кавим осећањима сте примили награду која носи име једног од најзначајнијих критичара у историји српске књижевности?

- Видите, мени је та награда припала у зао час, јер, свега неколико месеци пре, писао сам неповољно о Милану Богдановићу. Реч је о ономе што се мање зна: о позадини полемике између Милана Богдановића и Милоша Црњанског поводом текста Црњанског о томе да ми постајемо колонија стране књиге, а ја сам, то је општепознато, увек на страни Црњанског. Друга отежавајућа околност је била што сам писао о књизи коју потписујем као један од уредника. У питању је књига Љубомира Симовића “Титаник у акваријуму”. Али, олакшавајућа околност ми је била што увек пишем као критичар – никада као уредник. А иде ми у прилог и то што је иза мене књига о Милану Богдановићу. Давне, 1986. сам завршио, а 1993. године објавио књигу “С мером и без ње”. Поднаслов је прецизнији: “Марко Ристић и Милан Богдановић као антиподи”.

Шта би сте издвојили из награђене критике-есеја?

- Волео бих да поновим предлоге које сам у тексту о Симовићевој књизи написао, а који се тичу ваше, новинарске професије. Први предлог се тицао штампања сабраних текстова сваког нападнутог новинара. Ти сабрани текстови би се делили уз све дневне новине. Да се то урадило одмах после првог убиства новинара – чини ми се да се друга убиства не би догодила. (Мада нећемо искључити ни ту могућност да сам исувише наиван).
Други предлог се тицао награде за најполтронскији текст. То мора да се издвоји и нагрди. (Не награди, већ нагрди – није грешка.) Ето, видите, као сваки грађанин ове земље, бавим се питањима туђе струке, а видели сте да нисам у стању ништа да променим у мојој струци. Чак не знам ни коме да се обратим...

Ваш критичарско-есејистички и књижевно-историјски рад сабран је у петнаест ауторских књига, а дупло толико сте приредили. Шта је следеће?

- Радим на књизи о Сретену Марићу. Чини ми се да имам и издавача. А код издавача чека књига “Светислав Стефановић, опет”. Завршио сам књигу преписке Илариона Руварца, урадио сам и књигу преписке Боривоја Маринковића. Као што видите, волим да читам писма српских писаца. Тражим онај „вишак значења”, који се у литерарном тексту често не види.

Радмила Лотина
 

Цитираност је сулудо мерило

Оштро сте критиковали цитираност као опште мерило вредности научно-истраживачког рада. Зашто?

- Осетио сам потребу да скренем пажњу на научне раднике, који су у необичном положају; јер њихова дела се вреднују – а да та дела нико – од оних који их вреднују – није прочитао. (Ни читао, ни прочитао!) Вредност нечијег рада се мери по томе где је тај рад објављен! (Ту су највреднији часописи са неке фамозне СЦИ-листе, а можете замислити колико се ти часописи интересују за српску књижевност.) Сада имате ситуацију да књига Мила Ломпара о Његошу, на пример – која је писана годинама – мање вреди од било ког текста од 3-4 странице – писаног пола поподнева – уколико је тај текст објављен у неком часопису са поменуте листе. Озбиљан, темељан, дугогодишњи пожртвован рад, осуђен је одмах на почетку. Као да се сами подсмевамо својим књигама. По мени је то сулудо мерило. Пазите, кад вас неко помене, и напише да сте комплетна будала, на пример, ви и то можете да бројите као цитат. А болно је кад вас цитирају, а ви видите да тај који вас цитира није схватио о чему пишете.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести