Marina Stepnova: Mora da se umre da bi se ušlo u istoriju književnosti

Ovenčan je nagradom Velika knjiga, a 2012. godine bio je u najužem izboru za prestižne nagrade Ruski buker, Nacionalni bestseler i Jasna poljana. „Lazarove žene“ objavila je zrenjaninska „Agora“ u prevodu Meline Panaotović. 

Roman „Lazarove žene“ je dubinska slika Rusije 20. veka ispričana kroz povest o ljubavi, odnosno o mogućnosti ostvarenja ljubavi. Lazar Lindt, junak ove povesti, genijalni je naučnik, ateista, ruski pandan Manovog Feliksa Krula. Njegov životni put presecaju sudbine tri neobične žene - supruga njegovog starijeg prijatelja Marusja, koju je Lazar zavoleo iskreno i mučno; njegove žene Galine, proračunate, hladne i duboko intimno nesretn, i unuke Lidočke, koju Lazar u svom životu nikada nije vidio, što nas dovodi do suptilnog plana ovog romana, koji izlazi na polje života posle smrti.

Marina LJvovna Stepnova jedan je od najznačajnijih novih glasova savremene ruske proze. Rođena 1971. u Jefremovu, gradu u Tulskoj oblasti. Godine 1981. sa porodicom se seli u Kišinjev, gde pohađa Filološki fakultet Kišinjevskog univerziteta, a zatim prelazi u Moskvu na Književni institut M. Gorki. Glavna je urednica u specijalizovanom časopisu „Telohranitelj“, a od 1997. je glavna urednica časopisa „XXL“. Njen prvi roman „Hirurg“ (2005), ulazi u izbor za nagradu Nacionalni bestseler. Godine 2011. objavljuje roman „Lazarove žene“...

- Htela sam da napišem knjigu o tome kako je složena i bolna stvar - poklon. Jer talenat ne mora uvijek da čini ljude srećnim, a ja mislim da genijalnost uglavnom kvari sudbinu. Što ako osoba ne želi da bude talentovana? Što ako on želi samo jedno - da je kao i svi drugi? Sa ovim pitanjem po meni počinju “Lazarove žene“. Ali na kraju, imamo roman o tome kako puno znači da svako od nas ima kuću, porodicu i ljubav. Čak ni genije ne može da živi bez ljubavi.

Koliko je Lazar Lindt junak našeg doba?  

- Genije je, mislim, uvek van vremena, bez obzira na okolnosti. Dakle, Lazar Lindt nije heroj svog vremena i isključeno je bilo koje drugo doba. Ljubimac sudbine, sebičan, duboko nesretna i istovremeno hrabra i vesela osoba. Rusiji su uvek nedostajale hrabre i vesele osobe. Posebno u Lindtovim vremenima. 

Ovim romanom dali ste poveliku sliku ruskog društva 20. veka. A koliko je ovaj roman priča i o sovjetskoj Rusiji?  

- Ovo je roman o Rusiji uopšte. Rekla bih nešto gotovo subverzivno: kad se odmaknete od 20. veka, sve više mi se čini da sovetski period u istoriji Rusije - nije eksplozija, nije hakovanje - nije nešto novo, nego je prirodni nastavak naše istorije. Kada je revolucionarni otpad očišćen, postalo je jasno da su detalji mozaika, naravno, pomešani, ali je celokupna slika ostala ista. Rusija je generalno više od bilo kojih promena. Dobre stvari i najgore mi ne menjamo vekovima.

„Lazarove žene“ je knjiga o ljubavi. Koliko vam je kao piscu ta tema važna i inspirativna?  

- Ljubav je najbolja stvar koja se može desiti čoveku. U ovom trenutku je u modi edukovati pojedince. Smatra se da muškarac treba da voli, pre svega, sebe. Porodica je ostatak iz prošlosti. Odanost je najbolji način da se uništi karijera. Ljudi veruju u ove gluposti i pošto postignu uspeh pate od usamljenosti. Usamljenost je neprirodna. Rađamo se da volimo. To je osnovna potreba - kao što se diše, jede ili spava. Dakle, čak i ako je vaša ljubav nesrećna, neuzvraćena - volite. To je jedini način da se ostane čovek. 

U knjizi spominjete dosta poznatih ruskih naučnika, na primer Saharova, Žukovskog... Pa, je li onda Lindt Lazar prototip ruskog naučnika?  

- Lazarus je fikcija. On nema ni prototip. U jednom trenutku, moj muž, on je moj prvi čitač i prvi kritičar, napomenuo je da je Lindt počeo da liči na sovjetskog fizičara i nobelovca Lava Davidoviča Landaua. I tako sam Landaua, kao epizodni lik, morala uvesti u tekst. Na moje iznenađenje, kad je knjiga izašla, neki stariji naučnici iz sovjetske ere su mi rekli da su oni bili upoznati sa prototipom Lazarusa Lindta. Bila sam srećna, naravno – to znači da se ispostavilo da je junak živ!

Kritika je primetila bliskost  i aluzija na ruske pisce: Čehova, Tolstoja, Pasternaka, Nabokova?...

- Omiljena knjige su  veliki deo mog života. Ponekad mislim da je čitanje još zanimljivije od življenja. Stoga je književnost, i ruska i sovjetska, dodatna stvarnost, koju veoma cenim. Ja bih da citiram moje omiljene knjige, da upućujem na njih, da razmišljam o likovima. Naravno, sve to spada u moje tekstove, kako drugačije? Ponekad mislim da je književnost jedini radni model besmrtnosti. Nataša Rostova na prvom balu je besmrtna. To je čudo zauvek. 

Koliko se ruska književnost promenila u doba postkomunizma, odnosno, kako vidite savremenu rusku književnost?

- Mislim da dobrih pisaca i dobrih knjiga nikada nije puno. U bilo kojem trenutku. I ja, kao čitalac, uvek patim zbog toga. U tom smislu, postsovjetska književnost se ni u čemu ne razlikuje od sovjetske, srpske ili američke. Talentovanih knjiga je drastično manje od osrednjih. Naravno, u postsovjetskoj eri je nestalo cenzure i to je veliki korak unapred. Ali, ubrzo je postalo jasno da nema smisla da sve što je napisano bude objavljeno. 

U Rusiji danas postoje mnogi odlični pisci - Mihail Šiškin, Zahar Prilepin, Evgenij Vodolazkin. Andrej Rubanov, Jana Vagner napisali su odlične knjige. Ali, onaj ko među nama zaista vredi, moraće da čeka 50-70 godina, a tek onda će doći stvari na svoje mesto i postaće jasno ko je pravi pisac, a koji su  samo „u modi“. Da bi se ušlo (ili ne) u istoriju književnosti, mora da se umre. To je cena.  

Vujica Ognjenović

Zlatno detinjstvo

Kako vidite Rusiju danas, koliko su jaki recidivi prošlosti?

- Verovatno je istorija bilo koje zemlje - pokret klatna. Od opijenosti slobodom do potpune zabrane svih. Od mira do agresije. Od sna o univerzalnoj jednakosti i bratstvu, do sna o sopstvenom ostrvu. Samo u Rusiji klatno se kreće posebno oštro ili se barem tako čini. Samo za mog života pravila života promenila su se nekoliko puta i uvek veoma, veoma mnogo. Danas Rusija, i Evropa u celini,  čini mi se, opet prolaze kroz taman period. Put mržnje i netrpeljivosti – uvek je loš put.

Što se tiče univerzalne nostalgije za epohom komunizma: to je tako prirodno. I ne moramo se ovde osvrtati i na politiku. Sada je u Rusiji na vlasti baš generacija mojih godina (plus ili minus 10 godina). Za sve nas SSSR predstavlja  zlatno detinjstvo.

Kako je moguće da nam ono ne nedostaje?