Марина Степнова: Мора да се умре да би се ушло у историју књижевности

Овенчан је наградом Велика књига, а 2012. године био је у најужем избору за престижне награде Руски букер, Национални бестселер и Јасна пољана. „Лазарове жене“ објавила је зрењанинска „Агора“ у преводу Мелине Панаотовић. 

Роман „Лазарове жене“ је дубинска слика Русије 20. века испричана кроз повест о љубави, односно о могућности остварења љубави. Лазар Линдт, јунак ове повести, генијални је научник, атеиста, руски пандан Мановог Феликса Крула. Његов животни пут пресецају судбине три необичне жене - супруга његовог старијег пријатеља Марусја, коју је Лазар заволео искрено и мучно; његове жене Галине, прорачунате, хладне и дубоко интимно несретн, и унуке Лидочке, коју Лазар у свом животу никада није видио, што нас доводи до суптилног плана овог романа, који излази на поље живота после смрти.

Марина Љвовна Степнова један је од најзначајнијих нових гласова савремене руске прозе. Рођена 1971. у Јефремову, граду у Тулској области. Године 1981. са породицом се сели у Кишињев, где похађа Филолошки факултет Кишињевског универзитета, а затим прелази у Москву на Књижевни институт М. Горки. Главна је уредница у специјализованом часопису „Телохранитељ“, а од 1997. је главна уредница часописа „XXL“. Њен први роман „Хирург“ (2005), улази у избор за награду Национални бестселер. Године 2011. објављује роман „Лазарове жене“...

- Хтела сам да напишем књигу о томе како је сложена и болна ствар - поклон. Јер таленат не мора увијек да чини људе срећним, а ја мислим да генијалност углавном квари судбину. Што ако особа не жели да буде талентована? Што ако он жели само једно - да је као и сви други? Са овим питањем по мени почињу “Лазарове жене“. Али на крају, имамо роман о томе како пуно значи да свако од нас има кућу, породицу и љубав. Чак ни геније не може да живи без љубави.

Колико је Лазар Линдт јунак нашег доба?  

- Геније је, мислим, увек ван времена, без обзира на околности. Дакле, Лазар Линдт није херој свог времена и искључено је било које друго доба. Љубимац судбине, себичан, дубоко несретна и истовремено храбра и весела особа. Русији су увек недостајале храбре и веселе особе. Посебно у Линдтовим временима. 

Овим романом дали сте повелику слику руског друштва 20. века. А колико је овај роман прича и о совјетској Русији?  

- Ово је роман о Русији уопште. Рекла бих нешто готово субверзивно: кад се одмакнете од 20. века, све више ми се чини да советски период у историји Русије - није експлозија, није хаковање - није нешто ново, него је природни наставак наше историје. Када је револуционарни отпад очишћен, постало је јасно да су детаљи мозаика, наравно, помешани, али је целокупна слика остала иста. Русија је генерално више од било којих промена. Добре ствари и најгоре ми не мењамо вековима.

„Лазарове жене“ је књига о љубави. Колико вам је као писцу та тема важна и инспиративна?  

- Љубав је најбоља ствар која се може десити човеку. У овом тренутку је у моди едуковати појединце. Сматра се да мушкарац треба да воли, пре свега, себе. Породица је остатак из прошлости. Оданост је најбољи начин да се уништи каријера. Људи верују у ове глупости и пошто постигну успех пате од усамљености. Усамљеност је неприродна. Рађамо се да волимо. То је основна потреба - као што се дише, једе или спава. Дакле, чак и ако је ваша љубав несрећна, неузвраћена - волите. То је једини начин да се остане човек. 

У књизи спомињете доста познатих руских научника, на пример Сахарова, Жуковског... Па, је ли онда Линдт Лазар прототип руског научника?  

- Лазарус је фикција. Он нема ни прототип. У једном тренутку, мој муж, он је мој први читач и први критичар, напоменуо је да је Линдт почео да личи на совјетског физичара и нобеловца Лава Давидовича Ландауа. И тако сам Ландауа, као епизодни лик, морала увести у текст. На моје изненађење, кад је књига изашла, неки старији научници из совјетске ере су ми рекли да су они били упознати са прототипом Лазаруса Линдта. Била сам срећна, наравно – то значи да се испоставило да је јунак жив!

Критика је приметила блискост  и алузија на руске писце: Чехова, Толстоја, Пастернака, Набокова?...

- Омиљена књиге су  велики део мог живота. Понекад мислим да је читање још занимљивије од живљења. Стога је књижевност, и руска и совјетска, додатна стварност, коју веома ценим. Ја бих да цитирам моје омиљене књиге, да упућујем на њих, да размишљам о ликовима. Наравно, све то спада у моје текстове, како другачије? Понекад мислим да је књижевност једини радни модел бесмртности. Наташа Ростова на првом балу је бесмртна. То је чудо заувек. 

Колико се руска књижевност променила у доба посткомунизма, односно, како видите савремену руску књижевност?

- Мислим да добрих писаца и добрих књига никада није пуно. У било којем тренутку. И ја, као читалац, увек патим због тога. У том смислу, постсовјетска књижевност се ни у чему не разликује од совјетске, српске или америчке. Талентованих књига је драстично мање од осредњих. Наравно, у постсовјетској ери је нестало цензуре и то је велики корак унапред. Али, убрзо је постало јасно да нема смисла да све што је написано буде објављено. 

У Русији данас постоје многи одлични писци - Михаил Шишкин, Захар Прилепин, Евгениј Водолазкин. Андреј Рубанов, Јана Вагнер написали су одличне књиге. Али, онај ко међу нама заиста вреди, мораће да чека 50-70 година, а тек онда ће доћи ствари на своје место и постаће јасно ко је прави писац, а који су  само „у моди“. Да би се ушло (или не) у историју књижевности, мора да се умре. То је цена.  

Вујица Огњеновић

Златно детињство

Како видите Русију данас, колико су јаки рецидиви прошлости?

- Вероватно је историја било које земље - покрет клатна. Од опијености слободом до потпуне забране свих. Од мира до агресије. Од сна о универзалној једнакости и братству, до сна о сопственом острву. Само у Русији клатно се креће посебно оштро или се барем тако чини. Само за мог живота правила живота променила су се неколико пута и увек веома, веома много. Данас Русија, и Европа у целини,  чини ми се, опет пролазе кроз таман период. Пут мржње и нетрпељивости – увек је лош пут.

Што се тиче универзалне носталгије за епохом комунизма: то је тако природно. И не морамо се овде освртати и на политику. Сада је у Русији на власти баш генерација мојих година (плус или минус 10 година). За све нас СССР представља  златно детињство.

Како је могуће да нам оно не недостаје?