Emir Ćatović: Nije mi važno da budem poznat već da budem glumac

U naslovnoj ulozi je Emina Elor, a u podeli su još Nebojša Dugalić (Mitke), Emir Hadžihafizbegović (Hadži-Toma), Gordana Đurđević Dimić (Kata), Danica Grubački (Stana), Radoje Čupič (Marko), Aleksandra Pleskonjić (Salče), Milan Kovačević (Arsa), dok je rola Stojana, Hadži-Tominog sina zaljubljenog u Koštanu, poverena Emiru Ćatoviću, mladoj zvezdi crnogorske pozorišne scene, kojeg šira publika zna kao junaka filma „Gorčilo – Jesi li to došao da me vidiš?”

Podsetimo, koprodukcija SNP-a, Centra za kulturu iz Tivta i Studentskog kulturnog centra Novi Sad došla je svega pet dana pred premijeru 5. avgusta na festivalu „Purgatorije” u Tivtu u gotovo bezizlaznu situaciju kada je „bosanska Končita”, interpretator sevdalinki Božo Vrećo, naprasno vratio ulogu Koštane i napustio projekat. Srećom, u podeli je, ali u ulozi Stane, već bila Emina Elor, koja je igrala Koštanu u inscenaciji Narodnog pozorišta Subotica, u režiji Andraša Urbana, i za nju čak dobila Sterijinu nagradu.

Tako je na samo korak od prvog izlaska pred publiku praktično iz korena promenjena koncepcija predstave koja je obrađivala temu seksualnosti. Stoga je razgovor sa Emirom Ćatovićem i počeo pitanjem koliko mu je bilo teško da u tako kratkom roku promeni i svoj pristup ulozi Stojana?

– Na moju sreću, ta okolnost u kojoj smo se našli svega pet dana pred premijeru nije bitno uticala na bilo šta što se suštinski odnosi ni na moje tumačenje ni interpretaciju. Ili nije u lošem smislu. U našoj predstavi moj lik nema mnogo scena sa Koštanom i to je, reklo bi se, jedna od olakšavajućih okolnosti u ovom slučaju. Lik Stojana u tekstu ulazi u sukobe sa svima jer će se zbog Koštane, pa kakva god ona bila, uvek okretati njoj a ne većini. I to je meni kao glumcu bio podsticaj da sa tako odličnim partnerom na sceni odem još dalje. Jer Emina Elor je divna glumica s kojom je bilo sve lako i moguće.

Može li te akademija, škola... pripremiti za takve izazove, ili je negde baš ta neizvesnost koju nosi sledeći trenutak na sceni i esencija teatra?

– Mislim da je čar i veličina umetnosti i u tome što nam daje tu širinu da se stvari mogu uraditi na hiljade načina, a ne samo na prvi u kojem se osetimo sigurno. A akademija nam služi da za kratko vreme naučimo što više veština koje ćemo da usavršavamo kako bismo što bolje savladali tu „drevnu igru”. I pobeđivali u njoj. Akademija nas ne određuje, već mi određujemo sami sebe.

S obzirom na to da si mlad glumac, koliko su ti u ovoj fazi karijere važni proces, istraživanje, traganje unutar sebe za rešenjima, motivima, opravdanjima lika koji ti je poveren..?

– Moja precepcija nije da budem poznat. Moja percepcija je da budem glumac. Da stvaram. Mislim da sa tim motivom ne možete da zalutate. A ja to drugačije ne umem nego kroz procese, kroz ta traganja i istraživanja unutar sebe. Dešava se i to da mi nečiji pristup ne prija, ali uvek se trudim da nađem način da radim i nađem način kako da to prevaziđem. Jer jedino je prazan hod u ovom našem poslu gori od neispiracije. Gubljenje vremena.

Stalni angažman u profesionalnom teatru ili uvek spakovani koferi? Teatar ili televizija i film? Da li mladi glumac danas uopšte može da bira?

– To danas sve zavisi od osobe do osobe. Naažalost. Mislim da, ako si talentovan, angažovan i dobro organizovan, možeš biti i stalno angažovan u nekom pozorištu i imati spakovane kofere. Inače, volim i uživam i u pozorištu i na filmu. Ali pozorište je majka.

Baviti se danas umetnošću na ovim našim balkanskim prostorima je privilegija ili prokletstvo?

– I jedno i drugo. Možda zvuči naivno, ali ima lepote u tome. A prokletstvo je jer ne možete pobeći od sebe. Ali i zbog načina kako je umetnost tretirana u zemljama gde su primat zauzeli rijaliti programi. Mislim da umetnik uvek nađe modul da prevaziđe trivijalnost, samo što je, po svemu sudeći, bar na Balkanu to „borba s vetrenjačama”.

Svojevremeno mi je zagrebački glumac i pedagog Mladen Vasari, koji je bez ikakvih problema na glumačkim akademijama od Pariza do Pešte predavao na francuskom, engleskom i mađarskom, tvrdio da „jedino na svom jeziku možeš biti pravi, autentični glumac”… Da li i pored toga ipak i dalje planiraš da odeš „preko”?

– Ja to iskustvo rada „preko” nisam imao – ako ne računamo dolazak u Novi Sad - tako da praktično i ne znam kako je glumiti i osećati na stranom jeziku. Ali znam da je svemir nastao tako što su se sudarale razne planete, mešale energije i čestice. Ista je stvar i sa glumcima. Ovo iskustvo koje sam imao u Novom Sadu poredim sa tim. Glumac je putnik. I od tih putovanja dešava se „veliki prasak” u celoj glumčevoj kreativnoj galaksiji. Od toga ne treba bežati.

Miroslav Stajić