Емир Ћатовић: Није ми важно да будем познат већ да будем глумац

У насловној улози је Емина Елор, а у подели су још Небојша Дугалић (Митке), Емир Хаџихафизбеговић (Хаџи-Тома), Гордана Ђурђевић Димић (Ката), Даница Грубачки (Стана), Радоје Чупич (Марко), Александра Плескоњић (Салче), Милан Ковачевић (Арса), док је рола Стојана, Хаџи-Томиног сина заљубљеног у Коштану, поверена Емиру Ћатовићу, младој звезди црногорске позоришне сцене, којег шира публика зна као јунака филма „Горчило – Јеси ли то дошао да ме видиш?”

Подсетимо, копродукција СНП-а, Центра за културу из Тивта и Студентског културног центра Нови Сад дошла је свега пет дана пред премијеру 5. августа на фестивалу „Пургаторије” у Тивту у готово безизлазну ситуацију када је „босанска Кончита”, интерпретатор севдалинки Божо Врећо, напрасно вратио улогу Коштане и напустио пројекат. Срећом, у подели је, али у улози Стане, већ била Емина Елор, која је играла Коштану у инсценацији Народног позоришта Суботица, у режији Андраша Урбана, и за њу чак добила Стеријину награду.

Тако је на само корак од првог изласка пред публику практично из корена промењена концепција представе која је обрађивала тему сексуалности. Стога је разговор са Емиром Ћатовићем и почео питањем колико му је било тешко да у тако кратком року промени и свој приступ улози Стојана?

– На моју срећу, та околност у којој смо се нашли свега пет дана пред премијеру није битно утицала на било шта што се суштински односи ни на моје тумачење ни интерпретацију. Или није у лошем смислу. У нашој представи мој лик нема много сцена са Коштаном и то је, рекло би се, једна од олакшавајућих околности у овом случају. Лик Стојана у тексту улази у сукобе са свима јер ће се због Коштане, па каква год она била, увек окретати њој а не већини. И то је мени као глумцу био подстицај да са тако одличним партнером на сцени одем још даље. Јер Емина Елор је дивна глумица с којом је било све лако и могуће.

Може ли те академија, школа... припремити за такве изазове, или је негде баш та неизвесност коју носи следећи тренутак на сцени и есенција театра?

– Мислим да је чар и величина уметности и у томе што нам даје ту ширину да се ствари могу урадити на хиљаде начина, а не само на први у којем се осетимо сигурно. А академија нам служи да за кратко време научимо што више вештина које ћемо да усавршавамо како бисмо што боље савладали ту „древну игру”. И побеђивали у њој. Академија нас не одређује, већ ми одређујемо сами себе.

С обзиром на то да си млад глумац, колико су ти у овој фази каријере важни процес, истраживање, трагање унутар себе за решењима, мотивима, оправдањима лика који ти је поверен..?

– Моја прецепција није да будем познат. Моја перцепција је да будем глумац. Да стварам. Мислим да са тим мотивом не можете да залутате. А ја то другачије не умем него кроз процесе, кроз та трагања и истраживања унутар себе. Дешава се и то да ми нечији приступ не прија, али увек се трудим да нађем начин да радим и нађем начин како да то превазиђем. Јер једино је празан ход у овом нашем послу гори од неиспирације. Губљење времена.

Стални ангажман у професионалном театру или увек спаковани кофери? Театар или телевизија и филм? Да ли млади глумац данас уопште може да бира?

– То данас све зависи од особе до особе. Наажалост. Мислим да, ако си талентован, ангажован и добро организован, можеш бити и стално ангажован у неком позоришту и имати спаковане кофере. Иначе, волим и уживам и у позоришту и на филму. Али позориште је мајка.

Бавити се данас уметношћу на овим нашим балканским просторима је привилегија или проклетство?

– И једно и друго. Можда звучи наивно, али има лепоте у томе. А проклетство је јер не можете побећи од себе. Али и због начина како је уметност третирана у земљама где су примат заузели ријалити програми. Мислим да уметник увек нађе модул да превазиђе тривијалност, само што је, по свему судећи, бар на Балкану то „борба с ветрењачама”.

Својевремено ми је загребачки глумац и педагог Младен Васари, који је без икаквих проблема на глумачким академијама од Париза до Пеште предавао на француском, енглеском и мађарском, тврдио да „једино на свом језику можеш бити прави, аутентични глумац”… Да ли и поред тога ипак и даље планираш да одеш „преко”?

– Ја то искуство рада „преко” нисам имао – ако не рачунамо долазак у Нови Сад - тако да практично и не знам како је глумити и осећати на страном језику. Али знам да је свемир настао тако што су се сударале разне планете, мешале енергије и честице. Иста је ствар и са глумцима. Ово искуство које сам имао у Новом Саду поредим са тим. Глумац је путник. И од тих путовања дешава се „велики прасак” у целој глумчевој креативној галаксији. Од тога не треба бежати.

Мирослав Стајић