Odbrana tvrdi da su dokazi za ubistvo Ćuruvije fabrikovani

Pre  optuženih, završne reči su izneli branioci ocenjujući saglasno   da su optužbe „ neargumentovane“, „nepotkrepeljene dokazima“, a proces  politički motivisan“ i zatražili oslobađajujuće presude za svoje branjenike  Markovića, Milana Radonjića, bivšeg načelnika beogradskog Centra DB-a,  Ratka Romića , bivšeg glavnog inspektora Druge uprave RDB-a, optuženih za „podstrekavanje“, „pružanje logistike“ i „pomaganje u ubistvu“, te  odbeglog Miroslava Kuraka koji se tereti kao „izvršilac“.

Radomir Marković je završnu reč napisao na  44 stranice, a s obzirom da nije imao dovoljno  vremena da  je pričita u celosti, predao je pisani tom sudećem veću Specijalnog suda u Beogradu.

U usmenom obraćanju, Marković je istakao da je  kompletna  optužnica „neozbiljna“ i  bazirana  na „neistinitom“ iskazu koji je u januaru 2014.godine  Specijalnom tužilaštvu dao Milorad Ulemek Legija, nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), inače osuđen na 40 godina zatvora  u procesima za atentat na premijera Zorana Đinđića, Ivana Stambolića i u slučaju zločina na „Ibarskoj magistrali“.  

Kako je istakao Marković, „kapitalni svedoci po tužiocu“ su, osim Ulemeka, i „zemunci“ braća Simović, Miloš i Aleksandar, višestruko osuđeni na najstrože zatvorske kazne,  i Dejan Milenković  Bagzi,svedok saradnik u procesima protiv „zemunskog klana“. 

Ova četvorica, po Markovićevim rečima, „nisu saslušani u policiji niti su poligrafski testirani, a verovalo im se a da za to nema osnova“.  

Marković je u završnoj reči osporio istinitost Ulemekovog iskaza iz istrage, u kom je naveo da se posle početka  NATO bombardovanja,   29. ili 30. marta 1999.  sastao sa Markovićem  u sedištu RDB-a u Beogradu, da bi mu referisao o stanju na Kosmetu gde je bio raspoređen s jedinicom i da ga je Marković tada pitao „da li mogu pripadnici JSO da uklone jedno lice koje  ozbiljno ugrožava bezbednost zemlje, čiji identitet nije otkrio,a da  je on odgovorio da ne može da prihvati taj zadatak jer je  morao da bude s jedinicom na  Kosovu.  Ulemek je u istom iskazu  pomenuo  da je oko godinu kasnije, imao jedan navodni sastanak s Markovićem i da mu je tada za dvojicu ljudi koje je video u prolazu rekao da su to „oni Radonjini koji su ubili Ćuruviju“.    

-Ulemek je izmanipulisan da izjavi to što je izjavio i  nije prvi put da mu se to dešava. Znam kako i zašto, ali da bih mu sačuvao malo  dostojanstva koje mu ostalo, neću pričati o tome,neka on kaže ako bude hteo- rekao  je Marković .

Činjenicu da je Ulemek na glavnom pretresu odbio da  odgovara na pitanja, navodeći da „dobija pretnje“, optuženi  je ocenio kao Ulemekovo „izbegavanje unakrsnog ispitivanja od strane odbrane“.

Marković je naglasio da je jedina bitna izjava svedokinje-oštećene Branke Prpe koja je tragičnom prilikom bila s Ćuruvijom, i dala opis ubice koji odgovara Luki Pejoviću, koji izgleda potpuno  drugačije od Miroslava Kuraka. 

-Mi ni danas ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju -kazao je Marković i dodao da želi da se sazna istina.  

Pored ostalog, Marković je naveo da su od početka istrage  2014. godine, okrivljeni izloženi  medijskoj hajci, a da ih je bivši specijalni tužilac  Miljko Radisavljević, već u prvom obraćanju medijima povodom poretanja istrage „osudio bez postupka“.  

Advokat Stevan Protić koji  brani odbeglog  Miroslava Kuraka,   ,zatražio je oslobađajuću presudu i istako da  Tužilaštvo „nije  dokazalo za svoje navode“.

-Nakon svih izvedenih dokaza odbrana Miroslava Kuraka tvrdi da je ovde sprovedeno suđenje  režimu Slobodana Miloševića, a ne ovim okrivljenim poimence. O mom branjeniku Tužilaštvo  ne zna ništa. Žele da ga uguraju u neku Službu režima Slobodana Miloševića, kom režimu se sudi u ovom postupku-kazao je Protić  i dodao da Kurak nije bio pripadnik RDB-a 1999.godine. Protić je kazao da  „Tužilaštvo za sve ove godine nije ponudilo nijedan dokaz da je Miroslav Kurak pucao na Ćuruviju“, kao i  da  „nema dokaza da je u vreme izvršenja krivičnog Kurak  bio u blizini mesta, niti  da su ubistvo izvršila dva lica, od kojih jedno pucalo, a drugo udarilo Branku Prpu“. U optužnici se navodi da su  Ćuruviju, 11. aprila 1999.   dok se s   Brankom Prpom vraćao  iz šetnje ,  u haustoru zgrade u kojoj je stanovao, napali s leđa  Kurak i Romić, da ga je Kurak ubio hicima iz „škorpiona“, a da je  Romić drškom pištolja udario  u glavu Prpu,  sprečivši  da se okrene“. Tužilaštvo tereti Radomira Markovića  da je „sačinio plan ubistva i  predočio ga  Milanu Radonjiću, a da je on sa  Romićem i Kurakom  postigao dogovor o izvršenju i pružio im logistiku, tako što je naložio da se prema Ćuruviji primeni mera tajnog praćenja s obrazloženjem da se nadziru njegovi  bezbednosno interesantni kontakti“.

Optužba tereti okrivljene da su   delovali „kao organizovana  kriminalna  grupa“ a zastupa tezu da je Ćuruvija ubijen zbog "javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga ".  Odbrana svih okrivljenih  odbacuje optužbe.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je u završnoj reči zatražilo   da sud sve optužene oglasi krivim i osudi na  maksimalne kazne, po četrdeset godina zatvora.

Sledeće ročište je zakaznao za 7. mart    kada bi završne reči trebalo da iznesu optuženi Milan Radonjić i Ratko Romić.

J. J.