IZ KAMENA U KLASJE Priča o selu koje su Crnogorci podigli ni iz čega „SVI SMO U VOJVODINI UTICALI JEDNI NA DRUGE, ALI SMO OSTALI MALO I SVOJI”
Prema popisu iz 2022. godine, Lovćenac, koji pripada Opštini Mali Iđoš, broji nešto preko 2.500 stanovnika. Malo bačko mesto, a sa sobom nosi veliku i neobičnu priču – priču o ljudima koji su 40-ih godina prošlog veka ostavili svoje domove u crnogorskoj vrleti i došli u ravnicu da započnu nov život.
Kako ove godine obeležava osam decenija od kolonizacije Crnogoraca, čemu su posvetili različite kulturne i sportske manifestacije, bila je to prilika da čujemo šta su dobili od vojvođanske sredine, a šta joj darovali.
Iz cetinjskog i barskog sreza pristiglo je 1.068 familija sa ukupno 5.919 članova, piše autor knjige „Kulturni život Lovćenca u 20. vijeku” Nenad Stevović, a prvobitno ime sela – Sekić zamenili su sadašnjim kako bi ih podsećao na staro ognjište.
Prema rečima sekretara Mesne zajednice Lovćenac Radoslava Brkljača, Vojvodina je najmlađa evropska regija koja je omogućila da se pomešaju toliki narodi i kulture, privučeni privrednim „šarenišem”.
Pa iako su nakon Drugog svetskog rata došli u prazno selo, gde su činili gotovo 97 odsto stanovništva, pored mađarskih starosedelaca iz komšiluka s vremenom su pečat ostavili i brajićki primorci, Srbobranci, a posebno žitelji bosanskih Vlašića, koji su migrirali 60-ih, dodaje.
– E tu je došlo do pravog preplitanja, jer su doneli su neke svoje običaje, koje smo mi malo zaboravili, a to je, između ostalog, međusobno pomaganje. Valjda ih je ekonomski momenat naterao na to kako bi opstali ovde, pustili korenje, podigli kuće, školovali decu. Svi smo uticali jedni na druge, ali smo ostali malo i svoji – priznaje.
Kad to kaže, pre svega misli na gastronomiju, kojoj su posvetili „Raštanijadu” iliti nadmetanje u pripremanju tradicionalnog crnogorskog specijaliteta, a potom i na „Plemenske viteške igre” sa takmičenjem u bacanju kamena s ramena, trčanju, namicanju kotura, skoku udalj, vuči konopca... Lepo je, dodaje, kad ljudi na taj način daju sebi oduška i sete se svega što se nekad činilo na crnogorskom guvnu, „mestu hleba i igara”.
Jaki u sportu
– U fudbalskoj reprezentaciji imali smo više imena: Danila Popivodu, Miodraga Kustudića, Radovana Krivokapića, Savu Pavićevića. A među sudijama, tu je pokojni Banjo Zuber, pa posle Miroslav Radoman, Danilo Nikolić, a trenutno Novak Simović, koji je inače i direktor ovdašnje škole. Pomenuo bih i Zvezdana Terzića, generalnog direktora „Crvene zvezde”, koji nam i dan-danas pomaže. Imali smo i uspešne košarkaše: recimo, Sonja Pekić je u svoje vreme proglašena najboljim igračem na Olimpijadi u Moskvi. Bio je jedno vreme jak i rukomet – kaže Brkljač.
A to ima veze i sa izuzetno izraženim takmičarskim duhom koji je prosto zapisan u gorštački DNK, pa tako deci na fudbalskim utakmicama moraju da suzbijaju energiju, za razliku od trenera u nekim drugim sredinama, ističe uz osmeh.
– Moji su došli sa Kosova. I tamo smo bili Jugoslavija u malom, te naučili na suživot – kaže Brkljač. – A lepa je i vojvođanska ravnica dok trčiš kroz onu debelu prašinu o kojoj piše Bora Otić, dok bereš kukuruze, pa ih pečeš... Svugde nam je bilo lepo. Kad izađemo gore na potok za Prvi maj ili kad svratimo dole u bar, posle probe folklora, gde sam inače svirao harmoniku... Odrasli smo u sredini koja je bila izuzetno bogata kulturnim sadržajem. Imali smo bazen, osmoletku koja je u ono vreme brojala preko hiljadu đaka, a sad ih je oko dvesta. Dok sam bio momak, ovde je tri puta svirala „Riblja čorba”. Sećam se nastupa Hari Mata Harija sa zavrnutim rukavima, u školskom dvorištu, koji tek je počinjao muzičku karijeru, pa Ju grupe, Željka Bebeka...
Selo je, dodaje, bujalo u svakom pogledu.
– Poljoprivredno dobro „Njegoš” omogućavalo je da uhlebljenje nađe preko 500 ljudi, a otkad je privatizovano, radi tek 20. To su ogromne razlike. Ono što je Lovćenac činilo posebnim jeste to što nije bilo bitno ko si, samo da si čovek – ističe sagovornik.
Projekat „Raznolikost u srcu – priče lokalnih udruženja i organizacija opštine Mali Iđoš“ realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansiran je iz budžeta Opštine Mali Iđoš. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
