Одбрана тврди да су докази за убиство Ћурувије фабриковани

Пре  оптужених, завршне речи су изнели браниоци оцењујући сагласно   да су оптужбе „ неаргументоване“, „непоткрепељене доказима“, а процес  политички мотивисан“ и затражили ослобађајујуће пресуде за своје брањенике  Марковића, Милана Радоњића, бившег начелника београдског Центра ДБ-а,  Ратка Ромића , бившег главног инспектора Друге управе РДБ-а, оптужених за „подстрекавање“, „пружање логистике“ и „помагање у убиству“, те  одбеглог Мирослава Курака који се терети као „извршилац“.

Радомир Марковић је завршну реч написао на  44 странице, а с обзиром да није имао довољно  времена да  је причита у целости, предао је писани том судећем већу Специјалног суда у Београду.

У усменом обраћању, Марковић је истакао да је  комплетна  оптужница „неозбиљна“ и  базирана  на „неистинитом“ исказу који је у јануару 2014.године  Специјалном тужилаштву дао Милорад Улемек Легија, некадашњи командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), иначе осуђен на 40 година затвора  у процесима за атентат на премијера Зорана Ђинђића, Ивана Стамболића и у случају злочина на „Ибарској магистрали“.  

Како је истакао Марковић, „капитални сведоци по тужиоцу“ су, осим Улемека, и „земунци“ браћа Симовић, Милош и Александар, вишеструко осуђени на најстроже затворске казне,  и Дејан Миленковић  Багзи,сведок сарадник у процесима против „земунског клана“. 

Ова четворица, по Марковићевим речима, „нису саслушани у полицији нити су полиграфски тестирани, а веровало им се а да за то нема основа“.  

Марковић је у завршној речи оспорио истинитост Улемековог исказа из истраге, у ком је навео да се после почетка  НАТО бомбардовања,   29. или 30. марта 1999.  састао са Марковићем  у седишту РДБ-а у Београду, да би му реферисао о стању на Космету где је био распоређен с јединицом и да га је Марковић тада питао „да ли могу припадници ЈСО да уклоне једно лице које  озбиљно угрожава безбедност земље, чији идентитет није открио,а да  је он одговорио да не може да прихвати тај задатак јер је  морао да буде с јединицом на  Косову.  Улемек је у истом исказу  поменуо  да је око годину касније, имао један наводни састанак с Марковићем и да му је тада за двојицу људи које је видео у пролазу рекао да су то „они Радоњини који су убили Ћурувију“.    

-Улемек је изманипулисан да изјави то што је изјавио и  није први пут да му се то дешава. Знам како и зашто, али да бих му сачувао мало  достојанства које му остало, нећу причати о томе,нека он каже ако буде хтео- рекао  је Марковић .

Чињеницу да је Улемек на главном претресу одбио да  одговара на питања, наводећи да „добија претње“, оптужени  је оценио као Улемеково „избегавање унакрсног испитивања од стране одбране“.

Марковић је нагласио да је једина битна изјава сведокиње-оштећене Бранке Прпе која је трагичном приликом била с Ћурувијом, и дала опис убице који одговара Луки Пејовићу, који изгледа потпуно  другачије од Мирослава Курака. 

-Ми ни данас не знамо ко је убио Славка Ћурувију -казао је Марковић и додао да жели да се сазна истина.  

Поред осталог, Марковић је навео да су од почетка истраге  2014. године, окривљени изложени  медијској хајци, а да их је бивши специјални тужилац  Миљко Радисављевић, већ у првом обраћању медијима поводом поретања истраге „осудио без поступка“.  

Адвокат Стеван Протић који  брани одбеглог  Мирослава Курака,   ,затражио је ослобађајућу пресуду и истако да  Тужилаштво „није  доказало за своје наводе“.

-Након свих изведених доказа одбрана Мирослава Курака тврди да је овде спроведено суђење  режиму Слободана Милошевића, а не овим окривљеним поименце. О мом брањенику Тужилаштво  не зна ништа. Желе да га угурају у неку Службу режима Слободана Милошевића, ком режиму се суди у овом поступку-казао је Протић  и додао да Курак није био припадник РДБ-а 1999.године. Протић је казао да  „Тужилаштво за све ове године није понудило ниједан доказ да је Мирослав Курак пуцао на Ћурувију“, као и  да  „нема доказа да је у време извршења кривичног Курак  био у близини места, нити  да су убиство извршила два лица, од којих једно пуцало, а друго ударило Бранку Прпу“. У оптужници се наводи да су  Ћурувију, 11. априла 1999.   док се с   Бранком Прпом враћао  из шетње ,  у хаустору зграде у којој је становао, напали с леђа  Курак и Ромић, да га је Курак убио хицима из „шкорпиона“, а да је  Ромић дршком пиштоља ударио  у главу Прпу,  спречивши  да се окрене“. Тужилаштво терети Радомира Марковића  да је „сачинио план убиства и  предочио га  Милану Радоњићу, а да је он са  Ромићем и Кураком  постигао договор о извршењу и пружио им логистику, тако што је наложио да се према Ћурувији примени мера тајног праћења с образложењем да се надзиру његови  безбедносно интересантни контакти“.

Оптужба терети окривљене да су   деловали „као организована  криминална  група“ а заступа тезу да је Ћурувија убијен због "јавног иступања у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага ".  Одбрана свих окривљених  одбацује оптужбе.

Тужилаштво за организовани криминал је у завршној речи затражило   да суд све оптужене огласи кривим и осуди на  максималне казне, по четрдесет година затвора.

Следеће рочиште је заказнао за 7. март    када би завршне речи требало да изнесу оптужени Милан Радоњић и Ратко Ромић.

Ј. Ј.