Ampir – stil koji mami i domaće kolekcionare

Stil koji je uveo Napoleon I Bonaparta (1769–1821) i koji se poklapa s periodom njegove vladavine od 1804. do 1814. godine, naziva se i prvi ampir jer je krajem 19. veka postajao i takozvani drugi. Međutim, taj drugi je samo imitacija originala i više se može ubrojati u neoromantičarske stilove nego u nešto vredno i originalno.

Ampir, naravno onaj Napoleonov, najbolje se može opisati atributima „veličanstven“ i „grandiozan“. Proglasivši sebe za cara 1804. godine i potčinivši veći deo zapadne Evrope, Napoleon je smatrao neophodnim da svoju nadmoć iskaže ne samo na bojnom polju već i kroz umetnost. Nakon nestabilnih godina tokom Francuske revolucije, Pariz je ponovo trebalo da postane centar umetnosti i arbitar stila, na koji bi se ugledale sve ostale evropske prestonice.

Napoleon je angažovao vrhunske francuske umetnike, a najveće zasluge za kreiranje ampira pripadaju arhitektama Šarlu Persijeu (1764–1838) i Pjeru Fontenu (1762–1853). Oni  su bili i dekorateri i dizajneri, i osmišljavali su celokupan izgled enterijera do najsitnijih detalja, uključujući izgled nameštaja, tkanina za tapaciranje nameštaja i draperija, svećnjaka, porcelanskih vaza i servisa i svih ukrasnih predmeta. Persije i Fonten su svoj dizajn i dekorativne šeme objavili u delu „Recueil des décorations intérieures“ („Kolekcija dekoracije enterijera“, 1801–1812), koje će postati biblija dekoraterima, dizajnerima, različitim zanatlijama i majstorima za izradu nameštaja u periodu stila ampir. Oni su se pozivali na direktno preuzimanje antičkih motiva i na njihovu doslednu i preciznu primenu na savremenim artefaktima i u enterijeru. Motivi kao što su glave ovnova, grifoni, krilate boginje pobede, rozete i palmete, spadaju u njihov repertoar, a zapravo su preuzeti iz antičke umetnosti.

Egzotično drvo mahagonija dovedeno do visokog sjaja bilo je najpopularnije za izradu tih veličanstvenih komada nameštaja, na kojima su preovladavale velike, neprekinute površine, koje su zbog svoje tamne, crvenkaste nijanse visokog sjaja, bile idealna podloga za blistave aplikacije od pozlaćene bronze, čije je umeće izrade bilo dovedeno do savršenstva. Osim toga, korišćene su i ostale egzotične vrste drveta, poput palisandera i abonosa. Ipak, treba napomenuti da su skupocene, egzotične, uvozne vrste drveta najviše korišćene tokom prvog perioda stila ampir, odnosno do 1806, kada je Napoleon naredio kontinentalnu blokadu, što je majstore za izradu nameštaja primoralo na to da koriste domaće vrste drveta, poput bresta, jasena, platana i javora. Ampir nameštaj je pre svega imao reprezentativnu ulogu, dok su udobnost i funkcionalnost bile od manjeg značaja.

Komadi nameštaja najpopularniji među kolekcinarima su komode s tri ili četiri fioke. Posebno su cenjene commode à vantaux – komode s dvokrilnim ili trokrilinim vratima iza kojih su bile fioke. Velike površine dvokrilnih vrata bile su idealna podloga za aplikacije od pozlaćene bronze. Komode su bile ukrašavane i stubovima ili figurama kao što su Karijatide.

Cene ampir nameštaja svakako nisu sitnica jer se originali kreću i po nekoliko stotina hiljada evra. Vrednost zavisi od toga da li je komad iz epohe, da li je iz neke poznate pariske radionice ili je rađen u provinciji ili u nekoj drugoj državi osim Francuske.

Komode se kreću od 3.000 evra pa do 100.000, kreveti su takođe u tim okvirima, dok su biblioteke od 10.000 evra pa do preko 100.000.

Kod nas najviše ima komada iz Austrije ili Nemačke, ali je originala iz epohe, pa i iz tih država, zaista malo. Onih iz Francuske gotovo da i nema.

Ampir su proslavili i kreveti. Među popularnim tipovima izvdvajaju se „barka“ i „meridiene“. Krevet „barka“, uz aplikacije od pozlaćene bronze, ima karteristiku da su obe strane, i uzglavlje i deo za noge, jednake visine.

Krevet „meridiene“ je od mahagonija, s elegantno izvijenim uzglavljem i naspramnom stranom, koji se završavaju pozlaćenim glavama labuda; na širim stranama kreveta su aplikacije od pozlaćene bronze u vidu krilatih grifona i zvezda, a noge su u obliku pozlaćenih rezbarenih krilatih lavova s stopama u obliku lavljih šapa.

Nakon što je Napoleon izgubio vlast, stil imperije je nastavio da živi, uz manje adaptacije. Bidermajer u Austriji i Nemačkoj nije ništa drugo nego bleda varijanta ampira. Kod nas se često ampirom zove bidermajer nameštaj, koji ima manje aplikacije od pozlaćene bronze ili Karijatide u uglovima nameštaja. Stil je takođe široko korišćen u carskoj Rusiji, Italiji, Britaniji pa sve do  Sjedinjenih Američkih Država. Naravno, bio je prilagođen lokalnim uslovima i postepeno je modifikovan.

Dejan Urošević