Izložba Radula Boškovića u foajeu SNP-a

Rođen u Novom Sadu 1954, nakon završene Škole za primenjenu umetnost na domaćem terenu, diplomiraće u Beogradu na Fakultetu za primenjene umetnosti u Beogradu, na Odseku grafike, u klasi profesora Branislava Makeša i grafiku knjige kod profesora Bogdana Kršića. I, kako sam kaže, slika, ilustracija, grafički list, knjiga, plakat, znak, slovo, fotografija... za njega postaju nerazdvojivi mediji istraživanja i izražavanja.

„O Radulu Boškoviću je moguće svedočiti iz nekoliko različitih uglova – kao slikaru i grafičaru, što on na prvom mestu jeste, kao rukovodiocu Promo centra Srpskog narodnog pozorišta, dakle kao o osobi koja je kreativno vezana za sve što je u našem najstarijem teatru publikovano, o dizajneru koji je likovno oblikovao ili za štampu pripremio mnoštvo knjiga, programskih publikacija, mesečnih programa, flajera i sl, ali i, posebno, kao o autoru pozorišnih plakata”, reči su urednika izdavačke delatnosti SNP-a Aleksandra Milosavljevića. „Ovaj Boškovićev angažman valja naročito izdvojiti zato što su u njemu sublimirani svi prethodno nabrojani aspekti Radulove višedimenzionalne umetničke ličnosti. Naime, u njegovim plakatima namenjenim teatarskim produkcijama - ne samo Srpskog narodnog pozorišta i ne jedino teatara - sustiču se i međusobno prepliću i grafičarski, slikarski i dizajnerski talenat, i umeće grafičkog oblikovanja, ali i složeni pogled na svet (weltanschaung) autentičnog pozorištnika, čoveka koji je svoju životnu i profesionalnu sudbinu neraskidivo i odlučno vezao za teatar”.

Po rečima redvnog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti Zdravka Mićanovića, svojim pristupom Radule Bošković otvara definitivno novi značenjski prostor plakatima koje radi za SNP, problematizujući određene aktuelne teme i izvan zadatih pozorišnih namera. „Tako potvrđuje značenjske potencijale plakata, a onda ističe i njegovu širu društvenu ulogu. Dragocen prilog nužnom i logičkom zaključku je i inspirativna misao Bogdana Tirnanića koja glasi: ... svaki plakat sa relevantnom društvenom tematikom može postati politički plakat.

Na sličnom fonu su i ocene Miroslava A. Mušića, negdašnjeg profesora na novosadskoj Akademiji umetnosti, koji ističe da se Bošković u oblikovanju plakata opredelio za univerzalni jezik, jezik simboličkog i sadržinskog datog kroz sliku prizora, scene i događaja, najčešće kroz crtež, ređe fotografiju, postavljen grafički i slikarskom logikom obremenjen: „Linija je za njega i likovni element i sredstvo da izrazi odabranu temu, naznači sadržaj poruke. Velikih je dimenzija, ponekad monumentalan i ekspresivan. U njegovom središtu kada su bajkoviti prizori, renesansna priviđenja, muške i ženske figure, posebno aktovi, koji se izvijaju i nude posmatraču. I kada je izraz stvaralačke svesti, karikaturalan i prigušen u tonalitetu, ima za cilj da uspostavi komunikaciju. Zajedno sa tekstom gradi harmonično jedinstvo. Čini plakat celovitim delom”...

Monografiju su kao suizdavači objavili Srpsko narodno pozorište i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, a urednik je istoričar umetnosti Vladimir Mitrović. Kada je, pak, reč o postavci u foajeima dveju velikih scena SNP-a i galeriji KCV, ona obuhvata 40-tak Boškovićevih plakata za dramske, baletske i operske predstave, autorski izbor iz opusa koji obuhvata više od 300 naslova.  

M. S.