Рођен у Новом Саду 1954, након завршене Школе за примењену уметност на домаћем терену, дипломираће у Београду на Факултету за примењене уметности у Београду, на Одсеку графике, у класи професора Бранислава Макеша и графику књиге код професора Богдана Кршића. И, како сам каже, слика, илустрација, графички лист, књига, плакат, знак, слово, фотографија... за њега постају нераздвојиви медији истраживања и изражавања.
„О Радулу Бошковићу је могуће сведочити из неколико различитих углова – као сликару и графичару, што он на првом месту јесте, као руководиоцу Промо центра Српског народног позоришта, дакле као о особи која је креативно везана за све што је у нашем најстаријем театру публиковано, о дизајнеру који је ликовно обликовао или за штампу припремио мноштво књига, програмских публикација, месечних програма, флајера и сл, али и, посебно, као о аутору позоришних плаката”, речи су уредника издавачке делатности СНП-а Александра Милосављевића. „Овај Бошковићев ангажман ваља нарочито издвојити зато што су у њему сублимирани сви претходно набројани аспекти Радулове вишедимензионалне уметничке личности. Наиме, у његовим плакатима намењеним театарским продукцијама - не само Српског народног позоришта и не једино театара - сустичу се и међусобно преплићу и графичарски, сликарски и дизајнерски таленат, и умеће графичког обликовања, али и сложени поглед на свет (weltanschaung) аутентичног позориштника, човека који је своју животну и професионалну судбину нераскидиво и одлучно везао за театар”.
По речима редвног професора на Факултету примењених уметности Здравка Мићановића, својим приступом Радуле Бошковић отвара дефинитивно нови значењски простор плакатима које ради за СНП, проблематизујући одређене актуелне теме и изван задатих позоришних намера. „Тако потврђује значењске потенцијале плаката, а онда истиче и његову ширу друштвену улогу. Драгоцен прилог нужном и логичком закључку је и инспиративна мисао Богдана Тирнанића која гласи: ... сваки плакат са релевантном друштвеном тематиком може постати политички плакат.
На сличном фону су и оцене Мирослава А. Мушића, негдашњег професора на новосадској Академији уметности, који истиче да се Бошковић у обликовању плаката определио за универзални језик, језик симболичког и садржинског датог кроз слику призора, сцене и догађаја, најчешће кроз цртеж, ређе фотографију, постављен графички и сликарском логиком обремењен: „Линија је за њега и ликовни елемент и средство да изрази одабрану тему, назначи садржај поруке. Великих је димензија, понекад монументалан и експресиван. У његовом средишту када су бајковити призори, ренесансна привиђења, мушке и женске фигуре, посебно актови, који се извијају и нуде посматрачу. И када је израз стваралачке свести, карикатуралан и пригушен у тоналитету, има за циљ да успостави комуникацију. Заједно са текстом гради хармонично јединство. Чини плакат целовитим делом”...
Монографију су као суиздавачи објавили Српско народно позориште и Културни центар Војводине „Милош Црњански”, а уредник је историчар уметности Владимир Митровић. Када је, пак, реч о поставци у фоајеима двеју великих сцена СНП-а и галерији КЦВ, она обухвата 40-так Бошковићевих плаката за драмске, балетске и оперске представе, ауторски избор из опуса који обухвата више од 300 наслова.
М. С.
