Uz tihi odlazak reditelja, dramaturga i pisca Zorana Ristovića (1936–2022)

Otišao je jedan čovek beskrajno drag i šarmantan, obrazovan i kulturan, duhovit i duhovan, načitan i čulno osetljiv, umetnički duh u punom smislu reči, sklon najrazličitijim životnim radostima i spreman da u njima punim srcem učestvuje. Zorana ste prosto morali da simpatišete i volite, ali samo pod pretpostavkom da volite život, šalu, prijateljstvo, lepu reč, scenske radosti i život kao skup histrionskih zanosa. On je pozorište neprestano tražio u životu i radovao se svakoj njegovoj pojavi, kao što je i obavljajući svoj profesionalni angažman u pozorištu tražio život sam, ne želeći da se pozorišna scena pretvori u mesto gde se životna realnost mistifikuje i lažira.

Zoran je rođen od roditelja Desimira Ristovića (1903 – 1983) i supruge mu Jovanke (1912–2000), poznatih pedagoga-defektologa koji su dali značajne doprinose razvoju defektologije u Novom Sadu, Vojvodini i celoj Srbiji. Od svojih je roditelja nasledio sklonost ka obrazovanju i kulturi, pa je (zajedno sa budućom suprugom Anom, rođenom Unkovski, u porodici Belih Rusa) završio ne samo Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nego i režiju na Akademiji za kazališnu umjetnost u Zagrebu (kod profesora Branka Gavele i Koste Spajića). Gotovo čitav radni vek (1964-1992) Zoran je proveo u Zenici, radeći kao reditelj i dramaturg u Narodnom pozorištu, a to je bio svakako zlatni period ove teatarske kuće.

Kao čovek kulture Zoran Ristović se krajem 80-ih u Zenici založio za obnovu one tradicije i onih kulturnih vrednosti koje je otelotvorio Sveti Sava, ali se, s konačnim slabljenjem komunističke čvrste ruke, brzo pokazalo da u većinskom muslimanskom ambijentu te vrednosti neće moći mirno da budu negovane. To su oni isti razlozi zbog kojih, nažalost, ni BiH neće moći da bude očuvana, pa su od početka građanskog rata u toj republici Zoran i Ana, zajedno sa ćerkom Saškom, zetom Rankom i tek rođenim sinom Nikolom morali da se vrate u Novi Sad. Tu će se roditi i Boris, a Zoran se zaposlio prvo u Pozorišnom muzeju Vojvodine (1992-1995), a onda i u Srpskom narodnom pozorištu (1995–1996), gde je i penzionisan.

Zbog zdravstvenih razloga, tj. oboljenja od astme, Zoran i Ana su prešli da žive u Crnoj Gori, na Gorniču ponad Cetinja. No teško su im padale sve pojave tvrdog, neprirodnog crnogorskog nacionalizma, tj. montenegrizma, razvijanog sve više kao oblik antisrpskog opredeljenja nekadašnjih Srba koji su sebe smatrali elitnim, spartanskim Srbima. U takvoj, šizofreno pocepanoj Crnoj Gori, Zoran se u punoj meri angažovao da pomogne mitropolitu Amfilohiju u njegovim naporima da obnovi Mitropoliju cetinjsko-primorsku: radio je posvećeno na Radio Svetigori uređujući dramski i poetski program, a na pozorišnoj scenu postavio je svetog Nikolaja Velimirovića i njegovu Zemlju nedođiju (2001). Kada su im sasvim ponestale fizičke snage da izdrže tegobe zimskih boravaka na Lovćenu, Ana i Zoran su se opet vratili u Novi Sad, svojoj voljenoj ćerci i unucima, a tu su ih čekale staračke tegobe i nimalo laki trenuci. Zoran je oboleo, lečio se, a onda je, kada smo najviše brinuli zbog Aninih tegoba, podlegao teškoj bolesti.       

Zoranov pozorišni rad ispunjen je zanimljivostima i izazovnim poduhvatima. Prvi odeljak Zoranove delatnosti odnosi se na obnavljanje dela iz dramske tradicije, a u tom pogledu je najviše cenjen njegov rad na drami Kod večite slavine Momčila Nastasijevića: za režiju ovog komada on je, zajedno sa Jovanom Putnikom, dobio Sterijinu nagradu 1967. godine. Na Sterijinom pozorju 1973. godine Zoran je dobio i vanrednu Sterijinu nagradu za sistematsko negovanje domaće dramske literature.  

Drugi, veoma važan odeljak njegovog delovanja vezan je za dramatizaciju poznatih i proverenih književnih dela, tačnije romana, u kojima je on otkrivao dramaturšku supstancu i omogućavao im da pozorišno progovore na sceni. Veliki uspeh postigao je u Poljskoj, u Lođu, gde je 1982. režirao sopstvenu dramatizaciju romana Derviš i smrt Meše Selimovića. Uz to je Zoran dramatizovao romane Prah i pepeo Ljube Jandrića, Hodža strah Derviša Sušića, Omer paša Latas Ive Andrića, Bakonja fra Brne Sime Matavulja, Kad golubovi polete Vlaste Radovanovića, pa ih je postavljao i druge predstave režirao širom nekadašnje SFR Jugoslavije. Veoma lep uspeh on je postigao dramatizacijom romana Grk Zorba Nika Kazancakija i režijskom postavkom u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banja Luci 1994. godine, a tu dramatizaciju je i objavio u štampanom izdanju (Gradska biblioteka Novog Sada 1995).

Treći odeljak Zoranovog rada vezan je za traženje nekakvih, sasvim nekonvencionalnih oblika dramske supstance. Ponekad je to išlo ka manje popularnoj, ali žanrovski jasno definisanoj formi radio drame, pa je svoju vezanost za tlo Crne Gore on iskazao svojim tekstom Letovanje Marka Miljanova na moru, snimljenom 1976. u Dramskom programu Radio Novog Sada. Posebnu zanimljivost predstavljala je njegova predstava na kamernoj scenu SNP načinjenoj po tekstovima tradicionalnih kuvarskih recepata: u svim tim tekstovima Zoran je uspešno pronalazio skrivene dramske veze, pa je dopisivanjem osnovnog predloška načinio 1993. godine veoma zanimljivu i dinamičnu predstavu pod naslovom Kuvarice. I dan danas mi u uhu ođekuju salve grohotnog smeha koji se prolamao scenom SNP-a.

Zoran Ristović je svojom porodičnim linijom nasledio dar čistog narodnog govora i valjane dikcije. Nije stoga čudno da je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, 1975.  predavao glumcima ovaj predmet, te da je na Radio Svetigori, na Cetinju, dugo i veoma izražajno čitao poeziju u emisiji koju je sam uređivao. Iz takvog osećanja za jezik, a posebno za tematske izazove epitafa kao žanra, Zoran je napisao i zbirku pesama i aforizama Rugalice smrti (1978): sada, u trenutku kada se smrt surovo poigrala sa Zoranom, kao što će se poigrati i sa svima nama, njegovi tekstovi sučeljavanja i borbe sa smrću dobijaju posebnu zanimljivost i težinu.             

Prof. dr Dragan Stanić