(FOTO, VIDEO) MRAČNA ISTORIJA PRETOČENA U TURISTIČKU ATRAKCIJU SREMSKE MITROVICE Karlo Hart i njegovih 108 pogubljenja OVO JE CENOVNIK DŽELATA
Deo muzejske postavke pod nazivom „Zapečaćene sudbine” koja govori o fascinantnoj istoriji Kazneno-popravnog zavoda (KPZ) u Sremskoj Mitrovici posvećen je jednom od lukrativnijih zanimanja u neka pređašnja vremena – dželatu.
Ovaj državni službenik, međutim, nije izvršavao samo smrtnu kaznu - za koju je, obaška, bio plaćen koliko i činovnik za ceo mesec. Bilo je tu i angažmana drugih fela, pa su tako i honorari bili šaroliki. Za pogubljenje zločinca koji je vršio sodomiju nad stokom dobijao je 24 forinte, a toliko bi dželat oprihodovao i za spaljivanje živa čoveka, lomljenje na točku i nabijanje na kolac. Vešanjem čoveka zaradio bi 16 forinti, za potpuno šibanje ili obično pogubljenje sečenjem glave 12, dok je udaranje žiga naplaćivao šest.
– Jedan od poznatijih dželata iz perioda Kraljevine Jugoslavije bio je Karlo Hart, Rom češkog porekla, koji je, da bi se približio lokalnom stanovništvu, dao sebi srednje ime Dragutin – priča vodič KPZ-a Ivana Milivojac.
– Uspešno je obavio 108 smrtnih kazni, a 107. se dogodila upravo u našoj kaznioni, nad višestrukim ubicom i razbojnikom Dušanom Ostojićem. Kad kažemo uspešno, to znači da smrt mora da nastupi u roku od 10 minuta, jer se sve što je duže trajalo smatralo mučenjem osuđenika i porodice koja je uvek prisustvovala vešanju i mogla da tuži dželata, sud, pa i samog advokata. Karlo Hart je bio totalno drugačiji od svojih savremenika. Na izvršenje kazne bi dolazio u beloj košulji sa leptir-mašnom, frakom, cilindrom i belim rukavicama. Radio je po celoj Kraljevini Jugoslaviji i za to dobijao putne troškove, a često i dozvoljavao sebi da kasni.
Optuživali su ga, recimo, da je prodavao deliće omče, jer su, po tadašnjem sujeverju našeg naroda, donosili sreću do kraja života. Kad su ga novinari u intervjuima pitali da li se oseća krivim, on je rekao da je samo radio svoj posao.
U okviru postavke izloženi su kolo iliti točak za mučenje i bukagije, korišćene kako osuđenici ne bi mogli da pobegnu, a u dodiru sa kožom stvarale su žive rane.
– Stražar nije smeo da prebaci bukagije sa jedne ruke odnosno noge na drugu dok ne dođe lekar i ne utvrdi da je nastao dekubitis. Dok napiše izveštaj, pa ga podnese advokatu osuđenog lica, a onda to ode do suda, nekad je prolazilo nedelju-dve dana – priča naša sagovornica. – Točak, preuzet iz srednjovekovne Evrope, koristio se u vreme Karađorđa, za svakog Srbina „koji bi se uhvatio da tajno vodi špijunluk”. Ovo se dešavalo na trgovima, odnosno u centru grada, kako bi se zastrašio narod, dok bi ptice grabljivice napadale telo sve dok je bilo mesa na kostima.
Alo, Tesla...
Među retkim eksponatima je jedina originalna knjiga sa svim podacima osuđenih lica, pisana ćiriličnim krasnopisom, koja je ostala iz perioda pre Drugog svetskog rata, dok su ostale spaljene prilikom oslobođenja Sremske Mitrovice. Ovde možemo da vidimo sef iz doba Austrougarske monarhije, koji i dalje čuva tajnu budući da niko nije uspeo da ga obije, te zvono crkve koja je bila, opet neobično, i pravoslavna i grkokatolička. Tu je i jedan od prvih telefona, koji je, navodno, donirao Nikola Tesla, dok je bio u Americi, želeći da se čuje sa prijateljem iz mitrovačke kaznione.
Interesantnih pojedinosti iz KPZ-a u Sremskoj Mitrovici ima na pretek. Priču o toj ustanovi Ivana Milivojac završava podacima da su u njoj snimani mnogi filmovi poput „Poslednji krug u Monci” ili „Budi bog s nama” sa Milošem Bikovićem, koji još nije prikazan, ali i emisije „Dosije”, „Iza rešetaka”...
