(ФОТО, ВИДЕО) МРАЧНА ИСТОРИЈА ПРЕТОЧЕНА У ТУРИСТИЧКУ АТРАКЦИЈУ СРЕМСКЕ МИТРОВИЦЕ Карло Харт и његових 108 погубљења ОВО ЈЕ ЦЕНОВНИК ЏЕЛАТА
Део музејске поставке под називом „Запечаћене судбине” која говори о фасцинантној историји Казнено-поправног завода (КПЗ) у Сремској Митровици посвећен је једном од лукративнијих занимања у нека пређашња времена – џелату.
Овај државни службеник, међутим, није извршавао само смртну казну - за коју је, обашка, био плаћен колико и чиновник за цео месец. Било је ту и ангажмана других фела, па су тако и хонорари били шаролики. За погубљење злочинца који је вршио содомију над стоком добијао је 24 форинте, а толико би џелат оприходовао и за спаљивање жива човека, ломљење на точку и набијање на колац. Вешањем човека зарадио би 16 форинти, за потпуно шибање или обично погубљење сечењем главе 12, док је ударање жига наплаћивао шест.
– Један од познатијих џелата из периода Краљевине Југославије био је Карло Харт, Ром чешког порекла, који је, да би се приближио локалном становништву, дао себи средње име Драгутин – прича водич КПЗ-а Ивана Миливојац.
– Успешно је обавио 108 смртних казни, а 107. се догодила управо у нашој казниони, над вишеструким убицом и разбојником Душаном Остојићем. Кад кажемо успешно, то значи да смрт мора да наступи у року од 10 минута, јер се све што је дуже трајало сматрало мучењем осуђеника и породице која је увек присуствовала вешању и могла да тужи џелата, суд, па и самог адвоката. Карло Харт је био тотално другачији од својих савременика. На извршење казне би долазио у белој кошуљи са лептир-машном, фраком, цилиндром и белим рукавицама. Радио је по целој Краљевини Југославији и за то добијао путне трошкове, а често и дозвољавао себи да касни.
Оптуживали су га, рецимо, да је продавао делиће омче, јер су, по тадашњем сујеверју нашег народа, доносили срећу до краја живота. Кад су га новинари у интервјуима питали да ли се осећа кривим, он је рекао да је само радио свој посао.
У оквиру поставке изложени су коло илити точак за мучење и букагије, коришћене како осуђеници не би могли да побегну, а у додиру са кожом стварале су живе ране.
– Стражар није смео да пребаци букагије са једне руке односно ноге на другу док не дође лекар и не утврди да је настао декубитис. Док напише извештај, па га поднесе адвокату осуђеног лица, а онда то оде до суда, некад је пролазило недељу-две дана – прича наша саговорница. – Точак, преузет из средњовековне Европе, користио се у време Карађорђа, за сваког Србина „који би се ухватио да тајно води шпијунлук”. Ово се дешавало на трговима, односно у центру града, како би се застрашио народ, док би птице грабљивице нападале тело све док је било меса на костима.
Ало, Тесла...
Међу ретким експонатима је једина оригинална књига са свим подацима осуђених лица, писана ћириличним краснописом, која је остала из периода пре Другог светског рата, док су остале спаљене приликом ослобођења Сремске Митровице. Овде можемо да видимо сеф из доба Аустроугарске монархије, који и даље чува тајну будући да нико није успео да га обије, те звоно цркве која је била, опет необично, и православна и гркокатоличка. Ту је и један од првих телефона, који је, наводно, донирао Никола Тесла, док је био у Америци, желећи да се чује са пријатељем из митровачке казнионе.
Интересантних појединости из КПЗ-а у Сремској Митровици има на претек. Причу о тој установи Ивана Миливојац завршава подацима да су у њој снимани многи филмови попут „Последњи круг у Монци” или „Буди бог с нама” са Милошем Биковићем, који још није приказан, али и емисије „Досије”, „Иза решетака”...
