Уз тихи одлазак редитеља, драматурга и писца Зорана Ристовића (1936–2022)

Са животне сцене отишао је позоришни редитељ, драматург и писац Зоран Ристовић (Чортановци, 10. IV 1936 – Нови Сад, 25. II 2022), човек који је позоришној сцени толико љубави, страсти, знања и умећа дао да ће се та сцена, свакако, повремено сећати овог драгоценог, радозналог делатника.
БНП
Фото: БНП

Отишао је један човек бескрајно драг и шармантан, образован и културан, духовит и духован, начитан и чулно осетљив, уметнички дух у пуном смислу речи, склон најразличитијим животним радостима и спреман да у њима пуним срцем учествује. Зорана сте просто морали да симпатишете и волите, али само под претпоставком да волите живот, шалу, пријатељство, лепу реч, сценске радости и живот као скуп хистрионских заноса. Он је позориште непрестано тражио у животу и радовао се свакој његовој појави, као што је и обављајући свој професионални ангажман у позоришту тражио живот сам, не желећи да се позоришна сцена претвори у место где се животна реалност мистификује и лажира.

Зоран је рођен од родитеља Десимира Ристовића (1903 – 1983) и супруге му Јованке (1912–2000), познатих педагога-дефектолога који су дали значајне доприносе развоју дефектологије у Новом Саду, Војводини и целој Србији. Од својих је родитеља наследио склоност ка образовању и култури, па је (заједно са будућом супругом Аном, рођеном Унковски, у породици Белих Руса) завршио не само Југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Новом Саду, него и режију на Академији за казалишну умјетност у Загребу (код професора Бранка Гавеле и Косте Спајића). Готово читав радни век (1964-1992) Зоран је провео у Зеници, радећи као редитељ и драматург у Народном позоришту, а то је био свакако златни период ове театарске куће.

Као човек културе Зоран Ристовић се крајем 80-их у Зеници заложио за обнову оне традиције и оних културних вредности које је отелотворио Свети Сава, али се, с коначним слабљењем комунистичке чврсте руке, брзо показало да у већинском муслиманском амбијенту те вредности неће моћи мирно да буду неговане. То су они исти разлози због којих, нажалост, ни БиХ неће моћи да буде очувана, па су од почетка грађанског рата у тој републици Зоран и Ана, заједно са ћерком Сашком, зетом Ранком и тек рођеним сином Николом морали да се врате у Нови Сад. Ту ће се родити и Борис, а Зоран се запослио прво у Позоришном музеју Војводине (1992-1995), а онда и у Српском народном позоришту (1995–1996), где је и пензионисан.

Због здравствених разлога, тј. обољења од астме, Зоран и Ана су прешли да живе у Црној Гори, на Горничу понад Цетиња. Но тешко су им падале све појаве тврдог, неприродног црногорског национализма, тј. монтенегризма, развијаног све више као облик антисрпског опредељења некадашњих Срба који су себе сматрали елитним, спартанским Србима. У таквој, шизофрено поцепаној Црној Гори, Зоран се у пуној мери ангажовао да помогне митрополиту Амфилохију у његовим напорима да обнови Митрополију цетињско-приморску: радио је посвећено на Радио Светигори уређујући драмски и поетски програм, а на позоришној сцену поставио је светог Николаја Велимировића и његову Земљу недођију (2001). Када су им сасвим понестале физичке снаге да издрже тегобе зимских боравака на Ловћену, Ана и Зоран су се опет вратили у Нови Сад, својој вољеној ћерци и унуцима, а ту су их чекале старачке тегобе и нимало лаки тренуци. Зоран је оболео, лечио се, а онда је, када смо највише бринули због Аниних тегоба, подлегао тешкој болести.       

Зоранов позоришни рад испуњен је занимљивостима и изазовним подухватима. Први одељак Зоранове делатности односи се на обнављање дела из драмске традиције, а у том погледу је највише цењен његов рад на драми Код вечите славине Момчила Настасијевића: за режију овог комада он је, заједно са Јованом Путником, добио Стеријину награду 1967. године. На Стеријином позорју 1973. године Зоран је добио и ванредну Стеријину награду за систематско неговање домаће драмске литературе.  

Други, веома важан одељак његовог деловања везан је за драматизацију познатих и проверених књижевних дела, тачније романа, у којима је он откривао драматуршку супстанцу и омогућавао им да позоришно проговоре на сцени. Велики успех постигао је у Пољској, у Лођу, где је 1982. режирао сопствену драматизацију романа Дервиш и смрт Меше Селимовића. Уз то је Зоран драматизовао романе Прах и пепео Љубе Јандрића, Хоџа страх Дервиша Сушића, Омер паша Латас Иве Андрића, Бакоња фра Брне Симе Матавуља, Кад голубови полете Власте Радовановића, па их је постављао и друге представе режирао широм некадашње СФР Југославије. Веома леп успех он је постигао драматизацијом романа Грк Зорба Ника Казанцакија и режијском поставком у Народном позоришту Републике Српске у Бања Луци 1994. године, а ту драматизацију је и објавио у штампаном издању (Градска библиотека Новог Сада 1995).

Трећи одељак Зорановог рада везан је за тражење некаквих, сасвим неконвенционалних облика драмске супстанце. Понекад је то ишло ка мање популарној, али жанровски јасно дефинисаној форми радио драме, па је своју везаност за тло Црне Горе он исказао својим текстом Летовање Марка Миљанова на мору, снимљеном 1976. у Драмском програму Радио Новог Сада. Посебну занимљивост представљала је његова представа на камерној сцену СНП начињеној по текстовима традиционалних куварских рецепата: у свим тим текстовима Зоран је успешно проналазио скривене драмске везе, па је дописивањем основног предлошка начинио 1993. године веома занимљиву и динамичну представу под насловом Куварице. И дан данас ми у уху ођекују салве грохотног смеха који се проламао сценом СНП-а.

Зоран Ристовић је својом породичним линијом наследио дар чистог народног говора и ваљане дикције. Није стога чудно да је на Филозофском факултету у Сарајеву, 1975.  предавао глумцима овај предмет, те да је на Радио Светигори, на Цетињу, дуго и веома изражајно читао поезију у емисији коју је сам уређивао. Из таквог осећања за језик, а посебно за тематске изазове епитафа као жанра, Зоран је написао и збирку песама и афоризама Ругалице смрти (1978): сада, у тренутку када се смрт сурово поиграла са Зораном, као што ће се поиграти и са свима нама, његови текстови сучељавања и борбе са смрћу добијају посебну занимљивост и тежину.             

Проф. др Драган Станић

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести