Paprena cena duplih sertifikata

 U odgovoru na to pitanje prepliću se transport, marže, zastareli i nereformisani propisi, ali velikim delom i to što uvoznici robe široke potrošnje moraju u Srbiji ponovo da setrifikuju proizvod kojem je Evropa već dala taj papir. Roba u našim radnjama, proizvedena u EU, nosi tako na grbači težak teret, a ceh plaćaju i oni koji je dopremaju, i koji je prodaju, i koji je kupuju.



Recimo, uvoznik sijalica proizvedenih u EU dužan je da ovdašnjim sertifikacionim kućama za svaki artikal plati najmanje 2.700 evra pa do 7.000 evra, a ima 4.000 artikala.

Naime, najmanji trošak po jednom sertifikatu je, po podacima Mreže za poslovnu podršku, 2.788 evra do 3.288 evra. Tu prevod stranog sertifikata košta najmanje 600 evra, dodatni troškovi za originalne ateste iz EU su 200 do 700 evra, rad komisije je preko 2.500 evra, izdavanje rešenja 180 evra...



Po podacima iznetim na prekjučerašnjem skupu menayera kompanija – predstavnika domaćih i stranih privrednih komora i drugih institucija, „Srbija želi u EU, a ne primenjuje svoje zakone u praksi”, u organizaciji Mreže za poslovnu podršku, vidi se da su razmere tih troškova ogromne, što značajno podiže cene u našoj maloprodaji gotovo svih proizvoda iz EU, od poljoprivrednih proizvoda, preko tehničkih, proizvoda od gume i plastike, do građevinskog materijala, obuće... 



Taj problem ima i drugu, jednako lošu stranu. Naime, naši proizvođači koji izvoze u EU, dužni su da plate sertifikat domaćem institutu jer naše zakonodavstvo nije usklađeno s evropskim. Tako se  proizvođač prvo zaputi u našu sertifikcionu kuću i debelo plati, a onda taj isti artikal sertifikuje u EU jer naš papir tamo ne važi. U takvim uslovima teško može biti konkurentan na evropskoj pijaci jer ga samo vijanje papira u Srbiji košta i desetine hiljada evra.



– Kod međunarodne trgovine i naše razmene s inostranstvom, svaki domaći proizvođač koji sertifikuje svoj proizvod u Srbiji, to plati u rasponu od 2.700 pa u nekim slučajevima i do 20.000 evra ako su potrebna opsežna ispitivanja određenih materijala, npr. u građevinarstvu i kod tehničkih proizvoda, ukoliko izvozi u zemlje EU i druge zemlje koje imaju svoje standarde kao što je Rusija, Kina, Japan, mora ponovo da prođe kroz postupak sertifikacije i da snosi duple troškove.



Dakle, dva puta sertifikuje isti proizvod – ukazuje Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku. – Kada govorimo o plasmanu naših proizvoda u zemlje EU s kojima imamo najveću trgovinsku razmenu, to je posledica nerada naših državnih institucija i različitih ministarstava koji nisu uskladili standarde i proces standardizacije proizvoda s EU i zato je proizvod svakog našeg proizvođača u zemljama EU skuplji jer, za razliku od konkurenta koji su platili samo jedan sertifikat koji važi za celu EU, svaki naš proizvođač plaća i domaći i inostrani. Da apsurd bude veći, većina domaćih instituta nema potrebnu tehnologiju da ispita čitav niz proizvoda koji bi tako bili spremni za tržište EU.



Rajić podseća na to da, kada je o hrani reč, nemamo nijednu laboratoriju za ispitivanje aminokiselina koje su osnovni sastojak većine prehrambenih proizvoda na nivou takvih laboratorija u EU. Takođe, kod brojnih električnih aparata, nemamo dovoljno kvalitetnu tehnologiju da ispitamo neke proizvode, s čime ogroman problem imaju strani investitori u Srbiji. 

S. Gluščević

 

Predlozi privrede

Među merama koje privrednici predlažu za rešenje tog problema je donošenje zakona o građevinskim proizvodima i tehničkim propisima, određivanje tranzicionog perioda od šest meseci za usaglašavanje laboratorija i sertifikacionih tela s EU, priznavanje znaka CE (CE) u Srbiji... Takođe, trebalo bi hitno uprostiti procedure i uvesti rok za prihvatanje stranih sertifikata od 15 dana...