Srpski radnik je i bez TV spota jeftina radna snaga

 jer se njom investitorima poručuje da je prednost Srbije kvalifikovana i jeftina radna snaga. Čelnik SSSS Ljubisav Orbović ističe da je za srpski narod, radnike i omladinu, izuzetno uvredljivo isticati jeftin rad:

– Naši ljudi vrede mnogo više od onoga kako su predstavljeni, a s druge strane, ako pogledamo šire, videćemo da je u Africi najjeftinija radna snaga. Tamo se radi za dolar ili evro, ali im investicije nisu došle, pa kako drugačije oceniti ovu sramnu promociju Vlade, koja je ne samo uvredljiva, već kao što se iz afričkog primera vidi, i vrlo pogrešna.



Ovakva reklama, smatra Orbović, potvrđuje ono na čega su sindikalci ukazivali prilikom izmena Zakona o radu i drugih reformskih zakona ,čiji je jedini cilj bio, dodaje, “proizvodnja siromaštva”:

– To će, zajedno s visokom nezaposlenošću, tresirati put za dolazak kompanija čiji je cilj samo profit, uz što niže plate. Takav način zarade kapitala nije začuđujući, ali jeste način na koji naše vlasti predstavljaju svoje radnike i građane, ponoseći se takvim izmenama Zakona o radu.



Pravo je, ali i obaveza, sindikata da digne glas kada se srpski radnik predstavlja kao jeftina radna snaga. Međutim, to treba da važi uvek, a ne samo kada se pojavi neki TV sport. Jer, sindikat ni u jednom trenutku ne sme da zaboravi realnost i ono što sada ima srpski radnik, bilo da radi za domaćeg bilo za stranog investitora. A realnost je, ma koliko bila nepravedna i surova, da danas dobar deo srpskih radnika radi za radni sat koji je niži od jednog evra, kao i da će tek od početka naredne godine imati zaradu jedan evro za sat. Nije li po tome već u rangu afričkih radnika i zašto se sindikati nisu izborili da radni sat bude veći?



U Srbiji je poslednji put minimalna zarada korigovana aprila 2012. godine, kada je cena rada po satu sa 102 povećana na 115 dinara. Toliko iznosi i sada, ali je zbog rasta evra ona danas manja nego što je bila na početku godine. Sa takvom cenom Srbija već odavno zauzima neslavno dno evropske lestvice po primanjima. Primera radi, radnik u Francuskoj za sat prosečno zaradi 34 evra! A da bi sustigli radnika u Nemačkoj, koji za sat zaradi 30 evra, naši radnici moraju da raditi dan, noć i još pola dana!

Od početka naredne godine cena radnog sata u Srbiji će, odlukom Vlade Srbije, biti veća za 5,2 odsto u odnosu na sadašnju i iznosiće 121 dinar odnosno - jedan evro. Ako se uz to doda i podatak da minimalnu zaradu prima trećina radnika u Srbiji, a to praktično znači oko 500.000 njih, više je nego jasno da su oni zaista jeftina radna snaga i da nije potrebna neka posebna reklama da bi se ogolila istina.



Sociolog Srećko Mihajlović, dobar poznavalac sindikata, položaja radnika i industrijskih odnosa, objašnjava za “Dnevnik” da istina uvek boli, te da mu nije jasno zašto se sindikat buni:

– Verovatno zato jer kada ljudi čuju istinu, pogotovo ako ona nije prijatna, imaju potrebu da je demantuju. No, istina je takva i činjenica jeste da je ovde jeftina radna snaga, da su plate male. Ono što je u ovom spotu sporno jeste tvrdnja o kvalifikovanoj radnoj snazi. Naime, mi preterujemo u održavanju slike koja nije naročito istinita, da imamo školovanu i kvalifikovanu radnu snagu. Veliko je pitanje koliko ta radna snaga može da odgovori potrebama savremene tehnologije. Bojim se da ne, da naša radna snaga nije toliko kvalifikovana i da zbog visoke nezaposlenosti nije u toku svih onih tehnoloških zahteva koji se danas stavljaju pred radnu snagu. Sindikatima bi, umesto nezadovoljstva spotom, bilo bolje da se bave realnom situacijom koja dovodi do toga, da se bore za veće plate i veću kvalifikovanost radne snage.



Naš sagovornik ističe da mi realno i ne bismo mogli očekivati strane investitore ako bi bila skupa radna snaga, jer oni idu tamo gde mogu da zarade i dobro preračunavaju sve troškove:

– Međutim, ne može se privlačenje stranih investicija zasnivati samo na jeftinoj radnoj snazi i njenoj obespravljenosti, a ne upitati se šta je s drugim uslovima koje država mora ispuniti da bi imala investitore. Šta je s lošom administracijom, silnim birokratskim preprekama, propisima... Znači, ima još niz drugih problema koji odbijaju strane investitore i oni se ne mogu nadomestiti time što permanentno snižavamo radnu snagu i obespravljujemo radnike.



Ljubinka Malešević

 

Gori smo i od BiH



Bugarska je prošle godine sa 3,7 evra po radnom satu imala najnižu cenu rada u EU. Prema podacima Evropskog zavoda za statistiku, rad se najbolje plaća u Švedskoj sa 40,1 evro po satu. U Češkoj je radna satnica lane iznosila 10, u Hrvatskoj 8,7, u BiH 3,5, u Rumuniji 4,4 evra... Minimalne plate varirale su od 174 evra u Bugarskoj do čak 1.921 u Luksemburgu.