Српски радник је и без ТВ спота јефтина радна снага

Однедавно се на америчком Си-Ен-Ену емитује ТВ спот Владе Србије за привлачење капитала. Савез самосталног синдиката, најбројнији српски синдикат, протестовао је због, како тврде, „срамне рекламе”,

 јер се њом инвеститорима поручује да је предност Србије квалификована и јефтина радна снага. Челник СССС Љубисав Орбовић истиче да је за српски народ, раднике и омладину, изузетно увредљиво истицати јефтин рад:

– Наши људи вреде много више од онога како су представљени, а с друге стране, ако погледамо шире, видећемо да је у Африци најјефтинија радна снага. Тамо се ради за долар или евро, али им инвестиције нису дошле, па како другачије оценити ову срамну промоцију Владе, која је не само увредљива, већ као што се из афричког примера види, и врло погрешна.

Оваква реклама, сматра Орбовић, потврђује оно на чега су синдикалци указивали приликом измена Закона о раду и других реформских закона ,чији је једини циљ био, додаје, “производња сиромаштва”:
– То ће, заједно с високом незапосленошћу, тресирати пут за долазак компанија чији је циљ само профит, уз што ниже плате. Такав начин зараде капитала није зачуђујући, али јесте начин на који наше власти представљају своје раднике и грађане, поносећи се таквим изменама Закона о раду.

Право је, али и обавеза, синдиката да дигне глас када се српски радник представља као јефтина радна снага. Међутим, то треба да важи увек, а не само када се појави неки ТВ спорт. Јер, синдикат ни у једном тренутку не сме да заборави реалност и оно што сада има српски радник, било да ради за домаћег било за страног инвеститора. А реалност је, ма колико била неправедна и сурова, да данас добар део српских радника ради за радни сат који је нижи од једног евра, као и да ће тек од почетка наредне године имати зараду један евро за сат. Није ли по томе већ у рангу афричких радника и зашто се синдикати нису изборили да радни сат буде већи?

У Србији је последњи пут минимална зарада коригована априла 2012. године, када је цена рада по сату са 102 повећана на 115 динара. Толико износи и сада, али је због раста евра она данас мања него што је била на почетку године. Са таквом ценом Србија већ одавно заузима неславно дно европске лествице по примањима. Примера ради, радник у Француској за сат просечно заради 34 евра! А да би сустигли радника у Немачкој, који за сат заради 30 евра, наши радници морају да радити дан, ноћ и још пола дана!
Од почетка наредне године цена радног сата у Србији ће, одлуком Владе Србије, бити већа за 5,2 одсто у односу на садашњу и износиће 121 динар односно - један евро. Ако се уз то дода и податак да минималну зараду прима трећина радника у Србији, а то практично значи око 500.000 њих, више је него јасно да су они заиста јефтина радна снага и да није потребна нека посебна реклама да би се оголила истина.

Социолог Срећко Михајловић, добар познавалац синдиката, положаја радника и индустријских односа, објашњава за “Дневник” да истина увек боли, те да му није јасно зашто се синдикат буни:
– Вероватно зато јер када људи чују истину, поготово ако она није пријатна, имају потребу да је демантују. Но, истина је таква и чињеница јесте да је овде јефтина радна снага, да су плате мале. Оно што је у овом споту спорно јесте тврдња о квалификованој радној снази. Наиме, ми претерујемо у одржавању слике која није нарочито истинита, да имамо школовану и квалификовану радну снагу. Велико је питање колико та радна снага може да одговори потребама савремене технологије. Бојим се да не, да наша радна снага није толико квалификована и да због високе незапослености није у току свих оних технолошких захтева који се данас стављају пред радну снагу. Синдикатима би, уместо незадовољства спотом, било боље да се баве реалном ситуацијом која доводи до тога, да се боре за веће плате и већу квалификованост радне снаге.

Наш саговорник истиче да ми реално и не бисмо могли очекивати стране инвеститоре ако би била скупа радна снага, јер они иду тамо где могу да зараде и добро прерачунавају све трошкове:
– Међутим, не може се привлачење страних инвестиција заснивати само на јефтиној радној снази и њеној обесправљености, а не упитати се шта је с другим условима које држава мора испунити да би имала инвеститоре. Шта је с лошом администрацијом, силним бирократским препрекама, прописима... Значи, има још низ других проблема који одбијају стране инвеститоре и они се не могу надоместити тиме што перманентно снижавамо радну снагу и обесправљујемо раднике.

Љубинка Малешевић
 

Гори смо и од БиХ

Бугарска је прошле године са 3,7 евра по радном сату имала најнижу цену рада у ЕУ. Према подацима Европског завода за статистику, рад се најбоље плаћа у Шведској са 40,1 евро по сату. У Чешкој је радна сатница лане износила 10, у Хрватској 8,7, у БиХ 3,5, у Румунији 4,4 евра... Минималне плате варирале су од 174 евра у Бугарској до чак 1.921 у Луксембургу.

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести