(NE)ZABORAVLJENI: GORDANA PERKUČIN, JEDNA OD NAJBOLJIH I NAJTROFEJNIJIH STONOTENISERKI S NAŠIH PROSTORA Dilema prevagnula u korist sporta

Opredelila se za povučeniji način života, ali je, ipak, rado prihvatila poziv da evocira sportske uspomene, kojih je i te kako bilo. Osvajala je medalje na svim najvećim prvenstvima, vlasnica je evropskih, svetskih i olimpijskih medalja, što je svrstava među legende nekadašnjeg jugoslovenskog i današnjeg srpskog sporta.

U stonitenis ušla je na specifičan način, u čemu je njena majka Đulinka odigrala presudnu ulogu.

- Rođena sam u malom mestu, Novom Kneževcu, koje je imalo oko 4.000 stanovnika. - Bilo je to 1962. godine i, kada sam bila veoma mlada, s nekih šest i po godina, imala sam operaciju slepog creva. Nije sve išlo kod oporavka onako kako bi trebalo, pa, kada su sve te komplikacije prošle, da li zbog bola ili navike, nisam više lepo hodala. Išla sam pognuto, pa je moja mama odlučila da me da na neki sport. U mom mestu bile su samo dve mogućnosti i morala sam da izaberem između atletike ili stonogtenisa. Opredelila sam se za drugu mogućnost i tako je sve počelo.

Veoma brzo, Perkučinova je pokazala da je talentovana za taj sport.

- Već u periodu kada sam napunila 12 godina, postala sam pionirska prvakinja Jugoslavije, a sa 13 i 14 bila sam, u istoj konkurenciji, najbolja i u Evropi. Tada sam nastupala za STK Obilić iz Novog Kneževca, volela sam da treniram i igram i sve je išlo nekim prirodnim putem. Uz to, počela su i takmičenja, pa sam prvi put putovala u Zagreb, posle i u inostranstvo, što je u tim pionirskim danima za mene bilo jako lepo. S druge strane, vrlo rano sport je postao posao za mene i nešto što me je opterećivalo, jer sam trenirala pre i posle škole, bila sam i odličan đak i prostora za neke druge aktivnosti nisam imala. Lagano je nestala prvobitna ljubav prema stonomtenisu. Međutim, bila sam previše dobra i ostvarila puno sjajnih rezultata... U juniorskoj konkurenciji bila sam druga i dva puta treća u Evropi, a u seniorsku reprezentaciju Jugoslavije upala sam s 15 godina, a sa 16 sam, sa Eržebet Palatinuš, bila treća na svetu u dublu.

Razmišljanja da batali sportsku karijeru nisu prestajala ni tada.

- Treneri su tada insistirali da nastavim, jer imala sam ostvarenja koja su bila među najboljima u Evropi, pa i u svetu. Nije bilo jednostavno doneti odluku da se svega toga odrekneš, jer sam bila svesna da sam posebna i uspešna u tome čime sam se bavila. Ispričaću zanimljivu storiju koja se dogodila pred pionirsko prvenstvo Evrope u Zagrebu... Rođena sam u prvoj polovini godine, pa sam se našla u konkureniciji u kojoj sam imala dve i po do tri godine manje od rivalki. Rekla sam tada mami da, ako postanem prvakinja Evrope, ona će da mi kupi kasetofon. Pristala je. U tom trenutku nije postojao ni promil šanse da ostvarim takav rezultat, ali bio je to neki moj detinji osećaj, kada nešto ne znaš, ali znaš. Kada sam uzela zlato, mama se našla u nevolji i morala je da se snađe i pronađe ko će da putuje i donese mi kasetofon iz Nemačke.

Rano je Gordana ušla u svet starijih takmičarki i sve u njenoj karijeri, kako je sama priznala, dešavalo se veoma brzo.

- Posle bronzane medalje u dublu, već s nepunih 18, postala sam pojedinačna vicešampionka Evrope. Bila sam, i još uvek to važi, jedina naša stonoteniserka koja se našla u pojedinačnom finalu na EP i postala sam prveiše uspešna i pre nego što sam stigla da ozbiljnije razmišljam o svemu. Kako sam bila jako dobra učenica u školi, i dalje mi je ideja da upišem i završim fakultet bila najvažnija. Završila sam kasnije Matematički fakultet, smer informatika, mada nikada posle nisam radila u struci. Istina, tokom leta naročito, bilo je trenutaka kada sam bila premorena i mislila da ne mogu više da izdržim. Želela sam malo da živim, jer, osim 10-15 dana koje sam provodila na moru, ničeg više od privatnog života nije bilo. Istovremeno, imala sam prijatelje i gledala kako oni žive i da im se dešavaju neke lepe stvari. Ali, dobro... Svaki put kada bih došla u dilemu te vrste, Dušan Osmanagić i ostali savezni treneri razgovarali bi sa mnom i nije bilo teško ubediti me da nastavim sportsku karijeru.

Iz Novog Kneževca, Goca se preselila u Novi Sad 1980. godine i postala igračica STK Vojvodina.

- Novosađani su želeli da imaju nekog svog igrača ili igračicu na predstojećem SPENS-u. Istovremeno, tada sam završavala deseti razred i trebalo je da upišem neku drugu, usmerenu školu. Želela sam da idem na matematiku i posle sam pohađala Jovinu gimnaziju i to je bio trenutak kada sam odluku morala da donesem zbog škole, a ne sporta. Do tada sam živela u Novom Kneževcu, a trenirala i igrala u Čoki, ali uslova za školovanje koje sam želela, nije bilo. Elem, preselila sam se u Novi Sad i, sećam se, pošto sam već bila viceprvakinja Evrope, televizija je dolazila, snimala me u gimnaziji... Igrala sam za reprezentaciju na SPENS-u, ali na njemu ništa vrednije nisam uradila.

Posle toga, Gordana Perkučin je sve najvrednije rezultate ostvarivala u dublovima.

- Na velikim šampionatima, osvojila sam nekoliko bronzi, srebrne medalje u dublu, mešovitom dublu i ekipno na EP. U meštovitom dublu sam, pre Olimpijade u Seulu 1988. godine, s Ilijom Lupuleskuom bila srebrna u Evropi, a posle OI odličje istog sjaja osvojila sam sa Zoranom Kalinićem, ali na Svetskom prvenstvu. U paru sa Jasnom Fazlić, takođe posle Seula, bila sam prvakinja Evrope. Ipak, Olimpijada je bila nešto drugo...

U Seulu su, dakle, Fazlićeva i Perkučinova stigle do bronze, što naša sagovornica i danas doživljava kao najveći rezultat u karijeri.

- To je bio najveći događaj i najveći uspeh koji sam na sportskom polju napravila. I najjači doživljaj. U Seulu nam je bilo jako lepo, tim pre što je tek tada stonitenis postao olimpijski sport. Sve je bilo skroz drugačije u odnosu na evropska i svetska prvenstva. Bili smo u olimpijskom selu, u kući, zajedno sa Jasnom Šekarić i postali smo najuspešniji deo naše reprezentacije. Šekarićeva je, naime, osvojila tada zlato, a mi bronzu. Imale smo, uz to, priliku da vidimo sve naše i najbolje svetske sportiste, a sam doživljaj svega bio je potpuno drugačiji, tim pre što je to bila jedna od najuspešnijih olimpijada za Jugoslaviju.

Stigle su tada Fazlićeva i Perkučinova do polufinala, gde su im rivalke bile Kineskinje.

- Igralo se na dva dobijena seta i u trećem, odlučujućem, vodile smo s 15:11. Tada se set osvajao kada stignete do 21 poena i imale smo zaista lepu prednost. Ipak, izgubile smo, a finale nam je bilo tu, nadohvat ruke. Nešto se tu dogodilo, ne znam šta... Umesto borbe za zlato, igrale smo duel za bronzu s Japankama, želeći da izbegnemo sudbinu da budemo četvrte. Taj meč bio nam je jedan od najlošijih, ali smo, svejedno, vrlo lako pobedile i našle se na pobedničkom postolju. To je, na neki način, bila i slika naše realne snage. Lupulesku i Primorac osvojili su tada srebro u muškom dublu, mi smo stigle do bronze, tako da smo u našem sportu osvojili dva odličja, što je, samo po sebi, bio veliki uspeh.

Gordana priznaje da je bila srećna zbog olimpijske medalje, ali i da je, istovremeno, imala i osećaj razočaranja.

- Lakše bi mi bilo da smo u polufinalu glatko izgubile i da nismo imale šansu za prolaz u meč za zlato. Naravno, bile smo Jasna i ja jako srećne zbog osvajanja medalje, tim pre što nismo mislile da imamo šansu da doguramo tako daleko. Imale smo i težak žreb, ali smo sve prepreke savladavale bez većih problema.

Za kraj, Perkučinova je želela da naglasi da su reprezentativci naše zemlje, u vreme kada je ona igrala, bili tvorci lepe tradicije.

- Ni sa jednog velikog prvenstva nismo se vraćali bez barem jedne-dve osvojene medalje. Kada sam ušla u državni tim, već sam bila na visokom evropskom nivou, tako da tradicija sigurno mnogo znači. Do nje smo, u ženskoj konkurenciji, stigle i zbog jake konkurencije na domaćem terenu, jer smo tu bile Palatinuševa, Batinićeva, Fazlićeva i ja i imale smo prilike da i kod kuće igramo izuzetno jake susrete – podvukla je Gordana Perkučin, nosilac nacionalnog priznanja, koja živi u Novom Sadu, intruktorka je joge i bavi se astrologijom.