(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ГОРДАНА ПЕРКУЧИН, ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ И НАЈТРОФЕЈНИЈИХ СТОНОТЕНИСЕРКИ С НАШИХ ПРОСТОРА Дилема превагнула у корист спорта

Определила се за повученији начин живота, али је, ипак, радо прихватила позив да евоцира спортске успомене, којих је и те како било. Освајала је медаље на свим највећим првенствима, власница је европских, светских и олимпијских медаља, што је сврстава међу легенде некадашњег југословенског и данашњег српског спорта.

У стонитенис ушла је на специфичан начин, у чему је њена мајка Ђулинка одиграла пресудну улогу.

- Рођена сам у малом месту, Новом Кнежевцу, које је имало око 4.000 становника. - Било је то 1962. године и, када сам била веома млада, с неких шест и по година, имала сам операцију слепог црева. Није све ишло код опоравка онако како би требало, па, када су све те компликације прошле, да ли због бола или навике, нисам више лепо ходала. Ишла сам погнуто, па је моја мама одлучила да ме да на неки спорт. У мом месту биле су само две могућности и морала сам да изаберем између атлетике или стоногтениса. Определила сам се за другу могућност и тако је све почело.

Веома брзо, Перкучинова је показала да је талентована за тај спорт.

- Већ у периоду када сам напунила 12 година, постала сам пионирска првакиња Југославије, а са 13 и 14 била сам, у истој конкуренцији, најбоља и у Европи. Тада сам наступала за СТК Обилић из Новог Кнежевца, волела сам да тренирам и играм и све је ишло неким природним путем. Уз то, почела су и такмичења, па сам први пут путовала у Загреб, после и у иностранство, што је у тим пионирским данима за мене било јако лепо. С друге стране, врло рано спорт је постао посао за мене и нешто што ме је оптерећивало, јер сам тренирала пре и после школе, била сам и одличан ђак и простора за неке друге активности нисам имала. Лагано је нестала првобитна љубав према стономтенису. Међутим, била сам превише добра и остварила пуно сјајних резултата... У јуниорској конкуренцији била сам друга и два пута трећа у Европи, а у сениорску репрезентацију Југославије упала сам с 15 година, а са 16 сам, са Ержебет Палатинуш, била трећа на свету у дублу.

Размишљања да батали спортску каријеру нису престајала ни тада.

- Тренери су тада инсистирали да наставим, јер имала сам остварења која су била међу најбољима у Европи, па и у свету. Није било једноставно донети одлуку да се свега тога одрекнеш, јер сам била свесна да сам посебна и успешна у томе чиме сам се бавила. Испричаћу занимљиву сторију која се догодила пред пионирско првенство Европе у Загребу... Рођена сам у првој половини године, па сам се нашла у конкуреницији у којој сам имала две и по до три године мање од ривалки. Рекла сам тада мами да, ако постанем првакиња Европе, она ће да ми купи касетофон. Пристала је. У том тренутку није постојао ни промил шансе да остварим такав резултат, али био је то неки мој детињи осећај, када нешто не знаш, али знаш. Када сам узела злато, мама се нашла у невољи и морала је да се снађе и пронађе ко ће да путује и донесе ми касетофон из Немачке.

Рано је Гордана ушла у свет старијих такмичарки и све у њеној каријери, како је сама признала, дешавало се веома брзо.

- После бронзане медаље у дублу, већ с непуних 18, постала сам појединачна вицешампионка Европе. Била сам, и још увек то важи, једина наша стонотенисерка која се нашла у појединачном финалу на ЕП и постала сам првеише успешна и пре него што сам стигла да озбиљније размишљам о свему. Како сам била јако добра ученица у школи, и даље ми је идеја да упишем и завршим факултет била најважнија. Завршила сам касније Математички факултет, смер информатика, мада никада после нисам радила у струци. Истина, током лета нарочито, било је тренутака када сам била преморена и мислила да не могу више да издржим. Желела сам мало да живим, јер, осим 10-15 дана које сам проводила на мору, ничег више од приватног живота није било. Истовремено, имала сам пријатеље и гледала како они живе и да им се дешавају неке лепе ствари. Али, добро... Сваки пут када бих дошла у дилему те врсте, Душан Османагић и остали савезни тренери разговарали би са мном и није било тешко убедити ме да наставим спортску каријеру.

Из Новог Кнежевца, Гоца се преселила у Нови Сад 1980. године и постала играчица СТК Војводина.

- Новосађани су желели да имају неког свог играча или играчицу на предстојећем СПЕНС-у. Истовремено, тада сам завршавала десети разред и требало је да упишем неку другу, усмерену школу. Желела сам да идем на математику и после сам похађала Јовину гимназију и то је био тренутак када сам одлуку морала да донесем због школе, а не спорта. До тада сам живела у Новом Кнежевцу, а тренирала и играла у Чоки, али услова за школовање које сам желела, није било. Елем, преселила сам се у Нови Сад и, сећам се, пошто сам већ била вицепрвакиња Европе, телевизија је долазила, снимала ме у гимназији... Играла сам за репрезентацију на СПЕНС-у, али на њему ништа вредније нисам урадила.

После тога, Гордана Перкучин је све највредније резултате остваривала у дубловима.

- На великим шампионатима, освојила сам неколико бронзи, сребрне медаље у дублу, мешовитом дублу и екипно на ЕП. У мештовитом дублу сам, пре Олимпијаде у Сеулу 1988. године, с Илијом Лупулескуом била сребрна у Европи, а после ОИ одличје истог сјаја освојила сам са Зораном Калинићем, али на Светском првенству. У пару са Јасном Фазлић, такође после Сеула, била сам првакиња Европе. Ипак, Олимпијада је била нешто друго...

У Сеулу су, дакле, Фазлићева и Перкучинова стигле до бронзе, што наша саговорница и данас доживљава као највећи резултат у каријери.

- То је био највећи догађај и највећи успех који сам на спортском пољу направила. И најјачи доживљај. У Сеулу нам је било јако лепо, тим пре што је тек тада стонитенис постао олимпијски спорт. Све је било скроз другачије у односу на европска и светска првенства. Били смо у олимпијском селу, у кући, заједно са Јасном Шекарић и постали смо најуспешнији део наше репрезентације. Шекарићева је, наиме, освојила тада злато, а ми бронзу. Имале смо, уз то, прилику да видимо све наше и најбоље светске спортисте, а сам доживљај свега био је потпуно другачији, тим пре што је то била једна од најуспешнијих олимпијада за Југославију.

Стигле су тада Фазлићева и Перкучинова до полуфинала, где су им ривалке биле Кинескиње.

- Играло се на два добијена сета и у трећем, одлучујућем, водиле смо с 15:11. Тада се сет освајао када стигнете до 21 поена и имале смо заиста лепу предност. Ипак, изгубиле смо, а финале нам је било ту, надохват руке. Нешто се ту догодило, не знам шта... Уместо борбе за злато, играле смо дуел за бронзу с Јапанкама, желећи да избегнемо судбину да будемо четврте. Тај меч био нам је један од најлошијих, али смо, свеједно, врло лако победиле и нашле се на победничком постољу. То је, на неки начин, била и слика наше реалне снаге. Лупулеску и Приморац освојили су тада сребро у мушком дублу, ми смо стигле до бронзе, тако да смо у нашем спорту освојили два одличја, што је, само по себи, био велики успех.

Гордана признаје да је била срећна због олимпијске медаље, али и да је, истовремено, имала и осећај разочарања.

- Лакше би ми било да смо у полуфиналу глатко изгубиле и да нисмо имале шансу за пролаз у меч за злато. Наравно, биле смо Јасна и ја јако срећне због освајања медаље, тим пре што нисмо мислиле да имамо шансу да догурамо тако далеко. Имале смо и тежак жреб, али смо све препреке савладавале без већих проблема.

За крај, Перкучинова је желела да нагласи да су репрезентативци наше земље, у време када је она играла, били творци лепе традиције.

- Ни са једног великог првенства нисмо се враћали без барем једне-две освојене медаље. Када сам ушла у државни тим, већ сам била на високом европском нивоу, тако да традиција сигурно много значи. До ње смо, у женској конкуренцији, стигле и због јаке конкуренције на домаћем терену, јер смо ту биле Палатинушева, Батинићева, Фазлићева и ја и имале смо прилике да и код куће играмо изузетно јаке сусрете – подвукла је Гордана Перкучин, носилац националног признања, која живи у Новом Саду, интрукторка је јоге и бави се астрологијом.