VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Punoletstvo sile

Čedo dugogodišnjeg rada naših selekcionera i oplemenjivača vinove loze u Institutu  u Sremskim Karlovcima. Bilo je to njeno prvo javno predstavljanje mada je rođena još 1988. godine. Rođena u vreme velike vinogradarske krize kod nas, ona nije imala gotovo nikakve šanse da uskoro dobije svoje mesto pod suncem na sremskoj planini. 

U tom njenom prvom spominjanju ostalo je zapisano da je reč o vinu „koje osvaja svojim harmoničnim ukusom, lepršavošću i diskretnom i prijatnom aromom, o kućnom vinu koje se može piti svakodnevno i u svakoj prilici, za kojeg ima mesta na svim našim vinskim kartama”.

Prošlo je od tada, evo, osamnaest godina. Životni put sile u međuvremenu bio je bajkovit. Krajem aprila, pre dve nedelje, na čenejskom Salašu 137, održano je veliko ocenjivanje devet vina ove sorte koja proizvode sremski vinogradari i vinari. Prvo do sada. 

Desetak naših vrhunskih enologa i poznavalaca vina, među kojima je bila i moja malenkost, degustirali su i ocenjivali ovo naše, u poslednje vreme najtraženije belo vino. U salaškoj vedrini i tišini, održana je zanimljiva „vinska konklava” u kojoj su se izdvojila tri vina s istim brojem bodova. 

U ponovljenoj degustaciji trebalo je izabrati ovogodišnjeg šampiona sile. Radilo se o vinima koja su se razlikovala u tananim nijansama, toliko izjednačenim da je svako od njih imalo podjednake šampionske šanse. U konkurenciji su bila vina vinarija „Bajilo” i „Milana Petrovića” u Sremskim Karlovcima i vinarije „Breg” u Krčedinu. 

Titula šampiona pripala je vinariji „Breg”, Dragana i Nemanje Stevanovića. Organizator i domaćin ovog jedinstvenog ocenjivanja bio je Salaš 137. On je kolevka u kome je sila odnegovana i ljuljana u njegovom restoranu, ona je i prohodala i stasala u princezu, „prvu pratilju” kraljice srednjeevropskog belog vina, grašca belog, graševine ili italijanskog rizlinga kako smo ga zvali sve donedavno. 

Mladi vlasnici čenejskog restorana, procenili su mudro da treba verovati u sortu koju je u svom privatnom vinogradu posadio dr Vlada Kovač, u to vreme naš veliki vinski znalac, o kome se u svetu više znalo nego kod nas, inače, ocu njihovog prijatelja Borisa. 

Kad je vinograd prešao u vlasništvo Milana Petrovića koji je prvi silu „spakovao” u flašu, salaš je postao prvi pravi promoter ovoga, tada nepoznatog, vina. Na silu su prvi „navučeni” Beograđani, inače glavni gosti salaša. Lep glas o novom, nepoznatom, vinu brzo se širio. Otkrivši ga, Beograđani su ubrzo postali česti gosti i Petrovićevog podruma u Sremskim Karlovcima.

Sila se u podrumu kupovala za krsne slave, rođendane, svadbe i druge svečanosti, u većim količinama i rinfuzi. Jednom prilikom, konobara na Salašu 137 koji brine o vinu, pitao sam kakva je struktura potrošnje, koliko kojeg vina se prodaje. Spremno mi je odgovorio: „Devedeset odsto sila i 10 odsto sva druga”.

Vlasnik podruma Milan Petrović bio je na velikim „mukama”. Trku s potrošačima „gubio” je iz godine u godinu. Tražnja sile uvek je bila veća od njegove produkcije. Srećom, u pomoć su mu pristizali novi proizvođači. Sila se sve više sadi i očekuje se da će uskoro biti „pata karte”. 

Naime, prema mojim procenama, u Vojvodini već ima oko 20 većih i manjih proizvođača ovog vina. Bilo bi ih sigurno još mnogo više da je rešena proizvodnja njenih loznih kalemova. Ali, to je druga priča.  Put sile „Nedeljni ručak” prati od njenih prvih početaka, ali zbog mnogih novih čitalaca ove kolumne, kao i njenih pristalica, nije zgoreg ponoviti priču o njenom nastanku. 

Reč je o sorti Sime Lazića (1922 - 1981) koju je dobio ukrštanjem kevedinke, carice peska na severu Bačke i šardonea, vodeće bele vinske sorte na planeti. Panonskoj sorti, vodećoj na pesku između Dunava i Tise, laganoj i harmoničnoj, obično stonog kvaliteta, poznatoj kao „kočijaško” vino, Sima Lazić želeo je da ugradi malo plave krvi čuvene francuske plemkinje koja je davno osvojila svet.

Dobio je sortu koja pozno kreće i pozno sazreva. Dobro se oplođava. Rodnost velika. Odlikuje se visokom otpornošću na sivu plesan grožđa. U poređenju sa rizlingom italijanskim, nakuplja nešto manje šećera i ima manje kiseline. Među kiselinama, međutim, najveće učešće je vinske, pa je aktivna kiselost vina visoka.

Pratim je od prvih berbi dr Vlade Kovača do današnjih dana. Još nisam sreo ljubitelja vina koji o njoj nije imao lep, najčešće nadahnut komentar. To se potvrdilo i na pomenutom ocenjivanju na Salašu 137. Mada je to bilo svojevrsno obeležavanje njenog punoletstva, ona još uvek nije rekla svoju poslednju reč. 

U beleškama koje ispisujem svih tih godina uverio sam se da je ona još uvek za vinogradarsko-vinsku nauku i praksu velika nepoznanica, puna velikih skrivenih obećanja. Poput pisma koje još čeka da bude dešifrovano i pročitano. Njen žovijalni karakter, karakterističan za mlada vina, teško bi mogao da se pripiše drugim i ozbiljnijim vinima našega kraja. Ono je ozbiljno, originalno, sveže, zavodničko. 

Pravo demokratsko vino: razumljivo i čitko, dostupno svakom. Mada je enološki neispitana, vinogradarima to ne smeta - uveliko je sade i zagovaraju. Preporučuju je njene odlike. U njen marketing još nije uložen ni jedan dinar. Dokaz sile je u njenoj konzumaciji. 

Ona formira ukus novih generacija vinoljubaca. Osvojila je čula i najvećih vinskih znalaca. Vinski gutljaji bez ijednog oštrog brida posebno se dopadaju ženama. Uživaju u njenoj prisnosti i  jednostavnosti, u kojoj ima neke mocartovske lakoće. Rečju, dobili smo sortu koja daje vino po meri našeg čoveka. 

Prvo njeno ozbiljno promovisanje na Čeneju potvrdilo je da imamo bogatstvo koje se ne ispušta iz ruku, koje nam vraća veru u naše vino.