ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Пунолетство силе

Чедо дугогодишњег рада наших селекционера и оплемењивача винове лозе у Институту  у Сремским Карловцима. Било је то њено прво јавно представљање мада је рођена још 1988. године. Рођена у време велике виноградарске кризе код нас, она није имала готово никакве шансе да ускоро добије своје место под сунцем на сремској планини. 

У том њеном првом спомињању остало је записано да је реч о вину „које осваја својим хармоничним укусом, лепршавошћу и дискретном и пријатном аромом, о кућном вину које се може пити свакодневно и у свакој прилици, за којег има места на свим нашим винским картама”.

Прошло је од тада, ево, осамнаест година. Животни пут силе у међувремену био је бајковит. Крајем априла, пре две недеље, на ченејском Салашу 137, одржано је велико оцењивање девет вина ове сорте која производе сремски виноградари и винари. Прво до сада. 

Десетак наших врхунских енолога и познавалаца вина, међу којима је била и моја маленкост, дегустирали су и оцењивали ово наше, у последње време најтраженије бело вино. У салашкој ведрини и тишини, одржана је занимљива „винска конклава” у којој су се издвојила три вина с истим бројем бодова. 

У поновљеној дегустацији требало је изабрати овогодишњег шампиона силе. Радило се о винима која су се разликовала у тананим нијансама, толико изједначеним да је свако од њих имало подједнаке шампионске шансе. У конкуренцији су била вина винарија „Бајило” и „Милана Петровића” у Сремским Карловцима и винарије „Брег” у Крчедину. 

Титула шампиона припала је винарији „Брег”, Драгана и Немање Стевановића. Организатор и домаћин овог јединственог оцењивања био је Салаш 137. Он је колевка у коме је сила однегована и љуљана у његовом ресторану, она је и проходала и стасала у принцезу, „прву пратиљу” краљице средњеевропског белог вина, грашца белог, грашевине или италијанског ризлинга како смо га звали све донедавно. 

Млади власници ченејског ресторана, проценили су мудро да треба веровати у сорту коју је у свом приватном винограду посадио др Влада Ковач, у то време наш велики вински зналац, о коме се у свету више знало него код нас, иначе, оцу њиховог пријатеља Бориса. 

Кад је виноград прешао у власништво Милана Петровића који је први силу „спаковао” у флашу, салаш је постао први прави промотер овога, тада непознатог, вина. На силу су први „навучени” Београђани, иначе главни гости салаша. Леп глас о новом, непознатом, вину брзо се ширио. Откривши га, Београђани су убрзо постали чести гости и Петровићевог подрума у Сремским Карловцима.

Сила се у подруму куповала за крсне славе, рођендане, свадбе и друге свечаности, у већим количинама и ринфузи. Једном приликом, конобара на Салашу 137 који брине о вину, питао сам каква је структура потрошње, колико којег вина се продаје. Спремно ми је одговорио: „Деведесет одсто сила и 10 одсто сва друга”.

Власник подрума Милан Петровић био је на великим „мукама”. Трку с потрошачима „губио” је из године у годину. Тражња силе увек је била већа од његове продукције. Срећом, у помоћ су му пристизали нови произвођачи. Сила се све више сади и очекује се да ће ускоро бити „пата карте”. 

Наиме, према мојим проценама, у Војводини већ има око 20 већих и мањих произвођача овог вина. Било би их сигурно још много више да је решена производња њених лозних калемова. Али, то је друга прича.  Пут силе „Недељни ручак” прати од њених првих почетака, али због многих нових читалаца ове колумне, као и њених присталица, није згорег поновити причу о њеном настанку. 

Реч је о сорти Симе Лазића (1922 - 1981) коју је добио укрштањем кевединке, царице песка на северу Бачке и шардонеа, водеће беле винске сорте на планети. Панонској сорти, водећој на песку између Дунава и Тисе, лаганој и хармоничној, обично стоног квалитета, познатој као „кочијашко” вино, Сима Лазић желео је да угради мало плаве крви чувене француске племкиње која је давно освојила свет.

Добио је сорту која позно креће и позно сазрева. Добро се оплођава. Родност велика. Одликује се високом отпорношћу на сиву плесан грожђа. У поређењу са ризлингом италијанским, накупља нешто мање шећера и има мање киселине. Међу киселинама, међутим, највеће учешће је винске, па је активна киселост вина висока.

Пратим је од првих берби др Владе Ковача до данашњих дана. Још нисам срео љубитеља вина који о њој није имао леп, најчешће надахнут коментар. То се потврдило и на поменутом оцењивању на Салашу 137. Мада је то било својеврсно обележавање њеног пунолетства, она још увек није рекла своју последњу реч. 

У белешкама које исписујем свих тих година уверио сам се да је она још увек за виноградарско-винску науку и праксу велика непознаница, пуна великих скривених обећања. Попут писма које још чека да буде дешифровано и прочитано. Њен жовијални карактер, карактеристичан за млада вина, тешко би могао да се припише другим и озбиљнијим винима нашега краја. Оно је озбиљно, оригинално, свеже, заводничко. 

Право демократско вино: разумљиво и читко, доступно сваком. Мада је енолошки неиспитана, виноградарима то не смета - увелико је саде и заговарају. Препоручују је њене одлике. У њен маркетинг још није уложен ни један динар. Доказ силе је у њеној конзумацији. 

Она формира укус нових генерација винољубаца. Освојила је чула и највећих винских зналаца. Вински гутљаји без иједног оштрог брида посебно се допадају женама. Уживају у њеној присности и  једноставности, у којој има неке моцартовске лакоће. Речју, добили смо сорту која даје вино по мери нашег човека. 

Прво њено озбиљно промовисање на Ченеју потврдило је да имамо богатство које се не испушта из руку, које нам враћа веру у наше вино.