(NE)ZABORAVLJENI: ZORAN TUTA ŽIVKOVIĆ, RUKOMETNI VANVREMENIK Nepodnošljiva lakoća stvaranja istorije
Svet globalnog, panetarnog sporta stvaran je velikim delima, takmičenjem s rivalima, ali i samima sobom i rezultatima uz pomoć kojih je stvarana istorija u toj oblasti ljudskog angažmana.
Ispisivani su anali takmičenjem s rivalima, štopericama, metrima i santimetrima i vlastitim mogućnostima, a samo oni odabrani uspeli su da svoje ime, velikim, najvećim slovima, uvrste u almanahe u kojima „žive“ njihova nezaboravna dela.
Što se rukometa tiče, ne samo srpskog ili nekada jugoslovenskog, već i svetskog, Nišlija Zoran Tuta Živković (80) odavno je zaslužio status legende. Uostalom, bio je, kao igrač, olimpijski šampion, u Minhenu 1972. godine, a onda je, 12 leta kasnije, kao selektor tadašnje Jugoslavije osvojio medalju istog sjaja, na Igrama u Los Anđelesu. I ne „samo“ to: 1982. bio je trener selekcije Jugoslavije koja je iskovala srebrnu medalju u Nemačkoj, a četiri godine docnije, bio je odgovorni čovek za zlato Jugoslavije, osvojeno na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj. I, posebno mu je, kako je sam naglasio, bila draga bronza, osvojena 1997. godine, na Evropskom prvenstvu, prvom posle zlohudih sankcija nametnutih našoj zemlji. Pa, takođe bronze naše zemlje, na EP 1999, odmah posle bombardovanja... Nije vam, poštovani čitaoče, ni to dovoljno? Bilo je toga još, jer je Tutin sportski dosije istinska relikvija našeg sporta, čiju vrednost je rečima teško dočarati.
- Rođen sam u delu Niša poznatom kao Šećermala, u Jeronimovoj ulici – prisetio se Živković i nastavio priču: - U tom kraju su uglavnom rasla gradska deca i, u ranim godinama, svi mi bavili smo se nekim sportom. Od početka naše ulice, pa do hotela „Park“ u centru, svakodnevne aktivnosti predstavljao nam je najpre fudbal, a sa sportom smo nastavljali i u našoj Osnovnoj školi „Vožd“. On je bio dobro odganizovan, pa smo se pronalazili u raznim sekcijama. Imali smo dosta dobrih nastavnika fizičkog, a oni đaci koji su bili najtalentovaniji, upućivani su u Sokolanu, gde su imali specijalne treninge tri puta nedeljno i to u svim sportovima: košarci, rukometu, gimnastici, atletici... U toj grupi bili su kasnije poznati sportisti rodom iz Niša, kao što je bio legendarni fudbaler Dragan Holcer. Najbolji i najuporniji, kasnije su upućivani u FK Radnički, moj RK Železničar, košarka je bila solidna, ne baš kao rukomet, ali je počela i ona u to vreme da beleži solidne rezultate.
A od Tita... zlatni sat
Živković je, tokom rukometnog dela dugog više od šest decenija, dobio mnoga značajna priznanja i nagrade. Dobitnik je Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima 1986. godine, najvišeg sportskog priznanja u SFRJ - Majske nagrade, priznanja kuvajstskog emira Al Sabaha, za doprinos razvoju rukometa u toj zemlji, odlikovanja predsednika Egipta Hosnija Mubaraka, dobijenog 2001. godine... „U moje igračko vreme, nisu postojale nagrade u obimu u kakvom su to danas. Posle Minhena, od tadašnjeg predsednika Tita dobio sam zlatni sat šafhauzen, koji i dan-danas čuvam. Posle SP u Švajcarskoj, primio sam orden od tadašnjeg državnog rukovodstva. Mnogo godina kasnije, postao sam i nosilac nacionalne penzije, koju sam zaslužio za rezultate koje sam kao igrač i trener ostvarivao. Iskreno, ona mi danas puno znači, kao potvrda toga da sam život uložio u prave stvari”...
Međutim, sport nije bio prioritet za roditelje. Ukoliko neko dete nije bilo dobar učenik, imalo je očevu i majčinu zabranu da odlazi na treninge.
- O, da... Bežali smo na ta druženja, krijući se od roditelja, naročito oni koji nisu bili baš dobri đaci, a među njima sam bio i ja. Praktično sam krišom išao na sport i to mi je uspevalo. Rukomet nije bio moj prvi sport, jer sam trenirao košarku i fudbal. Jednog dana, neki rukometaši su nam rekli da se u Železničaru otvara škola tog sporta i nas nekolicina otišli smo tamo. Sreća je bila što je tamo bio profesor srpskog i posvećeni trener, Mića Mladenović, koji nam je za kratko vreme odredio mesta na kojima ćemo da igramo. Postavio me je za golmana i tada sam praktično počeo da stvaram sopstveni rukometni put.
Usledila su školska prvenstva, pa regionalna, prvenstvo Srbije, a tim Željine „školice“ jednom je, čak, bio i republički prvak, jer je imao talentovane dečake u sastavu.
- Trenirali smo na niškoj Tvrđavi, na otvorenim terenima s crvenom šljakom, a naša ljubav prema sportu je rasla svakog dana. Ušao sam posle u omladinsku selekciju Jugoslavije, nije tada bilo evropskih prvenstava, već su nam Balkanijade bile najznačajnija takmičenja. Tada sam debitovao i za seniorski tim, u kojem sam bio jedan od najmlađih, sa 16 ili 17 godina... Igrali smo kvalifikacije u Zemunu za Prvu saveznu ligu, a na tribinama je bio selektor naše reprezentacije Ivan Snoj. Uzeo me je za omladinsku selekciju 1963. godine. Do 1966. bio sam u Nišu, a onda sam otišao u Crvenku, koja je tada bila prvoligaš, ali se borila za opstanak. Tamo me je doveo legendarni trener Vlado Štencl iz Zagreba, a sa mnom su stigli i Pera Fajfrić, Koprivica, Andrić... Dosta dobrih igrača uticalo je na to da smo ostali u ligi i, čak, bili na kraju peti.
Niska klupskih trofeja
Pored najsjajnijih medalja koje je osvajao na reprezentativnom planu, Zoran Živković ništa manje vredna dostignuća nije imao ni sa klubovima koje je vodio.„S mojim Železničarom sam četiri puta osvajao Kup Jugoslavije, bio vicešampion zemlje i finalista Kupa pobednika kupova, kada je za gol bolji od nas bio tada veliki Gumersbah. S Metaloplastikom sam, pored titula prvaka i osvojenih kupova, dva puta bio u finalu Kupa evropskih šampiona: prvi put smo izgubili, a drugi put, 1985, osvojili smo pobednički pehar”.
Tokom tog proleća, Crvenčani su se našli i u finalu Kupa Jugoslavije, u kojem im je, u Kumrovcu, rival bila tada evropski vredna ekipa Partizana iz Bjelovara.
Pobedili smo i, kao pobednik, Crvenka je poželela da „pojuri“ titulu prvaka. Vlada je napravio još jači tim, a prvenstvo smo izgubili zbog lošije gol razlike od Bjelovarčana. Štencl je tada otišao, nasledio ga je Raguš i u narednoj sezoni postali smo šampioni velike Jugoslavije. U Kupu šampiona stigli smo do polufinala, nezamislivog dometa za klub iz malog vojvođanskog mesta. Igrali smo s timom iz tadašnjeg Istočnog Berlina, ali smo i mi imali reprezentativce, poput Čileta Miškovića, Bugarskog, Fajfrića i mene. Pobedili smo s 15:6 u Zrenjaninu, ali smo tamo izgubili s 14:4 i ostali uskraćeni za vredan trofej za samo jedan gol. Posle toga sam otišao u FAP iz Priboja, gde sam, sa samo 25 godina, bio trener i igrač. Upravo kao član tog kluba, dobio sam poziv za reprezentaciju Jugoslavije, koju je očekivala Olimpijada u Minhenu. Treba da znate da se ta selekcija stvarala punih pet godina, od 1967, a taj posao su radili selektor Snoj i trener Štencl. Tada je rukomet prvi put bio u programu Igara, a najveći favoriti za zlato bili su četvorostruki svetski prvaci, Rumuni.
Sa Abazom kao brat
Iako su bili rivali za prvog golmana reprezentacije Jugoslavije, Abaz Arslanagić i Zoran Živković imali su sjajan odnos. „Bili smo i još smo kao braća, ponekad i više od toga. Uostalom, svi mi koji smo još živi iz minhenske generacije, redovno se srećemo, a sutra (28. maj, op. A. P.), biću u Nišu domaćin Horvatu, Abazu, Popoviću, Karaliću i Lazareviću.
Sastajemo se u jednom od gradova u bivšoj SFRJ, pa smo već bili u Hrvatskoj, Beogradu, Banjaluci...
Duel s tom ekipom za Živkovića, Horvata, Arslanagića, Fajfrića i društvo, naišao je u polufinalu.
- Tu utakmicu sam dobro branio, u ekipi smo imali fenomenalnog Abaza Arslanagića i Zorka, a Štencl nas je pripremao za pojedine susrete. U nekom ranijem periodu, bio sam dobar protiv Rumuna, pa sam postao nekakav specijalac za taj susret. Finale smo igrali protiv Čehoslovačke, pobedili smo, osvojili zlato, a ja sam na golu stajao možda 15 minuta. Ostalo vreme činio je to Abaz i to - odlično. Bilo je to ostvarenje sna svakog sportiste, jer većeg rezultata, kao ni danas, od toga nije bilo. Po povratku u Beograd, počela je proslava tog rezultata, s tim da sam ja bio posle i u Nišu i u Priboju, gde su, sećam se, radnici velike fabrike FAP, po završetku smene, izašli s praktično čitavim gradom, da me pozdrave. Bilo je to fenomenalno!
Preskočili smo neke vredne detalje iz Živkovićeve karijere. Kako je rano počeo da se bavi trenerskim poslom, Živković je, uz selektora Branislava Pokrajca, postao trener reprezentacije naše tadašnje zemlje.
- Pred Svetsko prvenstvo 1982. godine u Nemačkoj, dogovor je bio da Kraja bude selektor, ja trener seniora, a Arslangić trener omladinske selekcije. Prvo veliko takmičenje bilo je to SP, na kojem smo, u produžetku finala, izgubili od tadašnjeg SSSR-a. Međutim, dve godine kasnije, otišli smo na OI u Los Anđeles i tamo osvojili zlato, posle duela s nemačkom selekcijom, nakon što smo pre toga savladali i Rumuniju u polufinalu. Bilo je teško, iako na tim Igrama nisu učestvovali igrači iz SSSR-a. Znate kako: da bi čovek u sportu bio vrhunski, mora da bude rođeni pobednik. Ja sam takav bio i kao aktivni igrač, želeo sam da budem najbolji, kako u životu, tako i u rukometu. Perfekcionista sam. To sam u velikoj meri preneo i na igrače, koji su shvatili da samo pobede donose najveće radosti.
Veliki uspesi u Tunisu i Egiptu
Zbog finansijskih razloga, 1986. godine Tuta je otišao u Tunis, s idejom da tamo ne ostane više od godinu-dve. Međutim... „Morao sam da idem, jer je porodica ostala bez sredstava za život. Nisam planirao dugo tamo da ostanem, a ispalo je da sam se zadržao skoro punih 10 godina. Osvajao sam Azijske igre, ma gotovo sve. Ipak, najveći rezultat sam, na reprezentativnom planu i naravno posle Jugoslavije, ostvario sa reprezentacijom Egipta, s kojom sam bio prvak Afrike i igrao u polufinalu Svetskog prvenstva 2001. godine. U toj zemlji sam radio u dva navrata. Karijeru trenera sam okončao 2010, imao sam tada smrtni slučaj u porodici i bio je to kraj i pored brojnih ponuda koje sam imao”...
Imao je Zoran iskustvo proslave kao igrač, pa nas je zanimalo kako se zlatna olimpijska medalja, iz njegovog ugla, proslavila 12 godina kasnije.
- Bili smo skromni, medalja nam je bila najveća nagrada za sve što smo u nju uložili, a na materijalno nismo toliko gledali. Slavilo se u olimpijskom selu, kasnije i u Beogradu, a nakon toga Pokrajac je otišao, postao sam selektor, a za najbližeg saradnika imenovao sam Abaza Arslanagića. Rezultat je bio svetsko zlato u Švajcarskoj, koje smo dominantno uzeli 1986. godine. Imali smo sjajnu generaciju Vujovića, Bašića, Isakovića, Rnića, Grubića i ostalih, kako ih je tada naša javnost zvala - vanzemaljaca i osvojili smo titulu planetarnog prvaka. Posle nje, rešio sam da odem, nije tada bilo para, a ja sam se našao u nekoj finansijskoj krizi, a moj tadašnji klub Metaloplastika iz Šapca, nije mogao da mi puno pomogne... – završićemo ovu, verujemo, zanimljivu priču rukometne gromade, kakva je, sasvim sigurno, Zoran Tuta Živković.
