(NE)ZABORAVLJENI: ĐURAĐ TRBOJEVIĆ, VRHUNSKI RUKOMETAŠ I USPEŠAN TRENER Istinski as kojem nije bilo suđeno da dotakne zvezde
Životna sudbina sportista ponekad ume da bude nepravedna.
Čak – okrutna. Nekada sjajni rukometaš Crvenke, Jugovića iz Kaća, Vojvodine i nemačkog Altjurdena iz Farela, Crvenčanin Đurađ Trobojević (67), bio je as plemenitog kova, izvrsni srednji bek, organizator igre i čovek u kojeg su saigrači imali ogromno poverenje. Zasluživao je po svemu, tvrde mnogi poznavaoci ovog sporta, da bude standardni reprezentativac Jugoslavije, ali nije bio miljenik selektora, usuđujemo se da primetimo, ni zvezda. Igrao je u vreme dve velike rukometne generacije naše nekadašnje zemlje, dva olimpijska šampiona, ali nije mu bilo suđeno da se i sam osladi nekom velikom medaljom. Redovno je bio tu negde, na samom pragu državnog tima, odigrao je za njega i 42 utakmice, ali nije uspeo da se čvršće pozicionira i postane standardni reprezentativac.
Raspon ruku 212 centimetara
Đurađa Trbojevića, kao igrača, karakterisale su duge ruke i velike šake. „ Raspon ruku od 212 centimetara nije bio uobičajen s obzirom na moje telo. Uz to, u moje vreme nismo koristili lepak za lopte, pa su mi velike šake omogućavale da budem siguran dok je lopta kod mene ili kad šutiram”.
- Moja porodica se, pedesetih godina prošlog veka, iz Like doselila u Crvenku - počeo je priču i danas, među prijateljima, popularni Trba.
– Rođen sam u tom selu 1957. godine, a majka i otac, uz mene, imali su još troje dece – još dva sina i ćerku. Rođeni brat Nikola igrao je fudbal za Crvenku, u vreme kada je taj klub bio prvoligaš i drugoligaš, kao i za slovenački Maribor. Bili smo sportska porodica, a u našem mestu izbor se svodio na ta dva sporta. Pamtim da sam se s drugarima igrao na ulici, jurili smo za krpenjačom i koristili svaki trenutak za fudbalsko nadmudrivanje, a tada nisam ni znao ni da rukomet postoji. Upravo onda, dok smo drugari i ja trčali po prašnjavoj ulici, čuli smo neko veliko slavlje u samom centru Crvenke. Bilo je to 15. aprila 1967, kada je klub iz našeg sela, u finalu Kupa Jugoslavije, pobedio tada veliki bjelovarski Partizan u Kumrovcu. To mi se urezalo u sećanje i srce i, godinu dana kasnije, s dolaskom trenera Vlada Štencla, odlučio sam da odem na rukometni teren i počnem da treniram.
Početke je Trbojević zapamtio po tome što je trenirao s momčićima starijim od sebe, ali ga to nije pokolebalo.
- Odmah sam bio registrovan i u klubu sam ostao sve do 1986, dakle punih 18 godina. U prvi tim sam prekomandovan 1974, s nepunih 17 godina, iako je to bilo jako teško da se ostvari. Igrali su u Crvenki tada Mišković, Bugarski, Badža, Vitas, Zeljković Pavićević, Dražić i čitava plejada značajnih igrača. Nisam, kao klinac, dao na sebe, već sam upijao svaku reč od starijih, pa su me oni gurali napred. Izborio sam se, zahvaljujući velikom radu, možda i kvalitetu, za to da uđem u prvu postavu. Igrao sam s mnogim generacijama, ali nismo uspeli ništa da osvojimo, jer u to vreme su scenom vladali Metaloplastika iz Šapca i banjalučki Borac i bilo je teško pred njih da se stigne do trofeja. Bili smo, doduše, dva puta u finalu Kupa Jugoslavije i osvojili jedno od najvećih takmičenja na svetu, „Turnir šampiona“ u Doboju, na kojem smo, 1985, pobedili tada najbolji tim u Evropi, Metaloplastiku, i to mi je bio jedan od najvećih uspeha i događaja u karijeri, u to vreme.
Ostao bez nacionalnog priznanja
ĐurađTrbojević je, zbog neigranja za nacionalni tim u kontinuitetu, ostao bez mnogih velikih medalja, jer je, upravo u njegovo vreme, naša selekcija osvajala zlato i srebro na Svetskim prvenstvima 1982. i 1986, zlato na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu i bronzu u Seulu. „Da je bilo samo malo više objektivnosti, danas bih imao pregršt najvredniih medalja. Uz to, iako su sigurno svi ti momci koji su tada igrali zaslužili nacionalnu penziju, ostao sam i bez nje. U sadašnje vreme, to je jako bitna stavka u životu, ali, šta da se radi. Penziju sam stekao na osnovu sportskog staža i rada u firmama u kojima sam bio zaposlen. Sve je to prošlost... Siguran sam da sam puno uradio u rukometu i za taj sport.
Dobre partije koje je pružao, uticale su na to da je Đurađ 1986. prešao u nemački Altjurden, čiji dres je nosio tokom naredne dve sezone.
- Tamo mi je trener bio Jugosloven Nikola Beslać, a sa mnom u ekipi nastupali su Jovica Cvetković, najbolji rukometaš sveta 1986, pa Velibor Nenadić, Marek Panas, Zbignjev Tulčinski i mnogi drugi asovi, koji su igrali u nemačkoj drugoligaškoj konkurenciji koja je bila izuzetna. Tamo sam bio najbolji igrač i strelac i ostala mi je samo po lepom u uspomeni ta nemačka avantura. Posle toga, iako sam imao ponude mnogi naših vodećih timova, odlučio sam da pređem u Jugović. Imao sam već 31 godinu, a tu sam dobio stan, rodila mi se druga ćerka i četiri duge godine proveo sam u Kaću. Posle sam nastupao i za Vojvodinu i, u Novom Sadu završio igračku karijeru i ušao u trenerske vode.
Završetak u Vojvodini
Kada je, 1992. rešio da napusti Jugović, potpisao je Trbojević za Vojvodinu, u kojoj je i završio karijeru. „Na nagovor Perice Radišića, došao sam među crve.no-bele. Godinama pre toga, Novosađani su pokušavali da uđu u najbolju ligu, a on mi je ponudio da budem igrač i trener. Iako sada mislim da je to velika glupost, odlučio sam da kažem „da“, imao sam mentora Popmihajlova i ušli smo, u Kikindi, u elitno društvo. Posle sam trenirao i muškarce Crvenke, Jugovića, ponovo Vojvodine, žene Temerina, Jugoinspekta... Išao sam svude kuda su me zvali, nije mi bilo teško. Kruna uspeha na klupi, bilo mi je osvajanje Kupa Srbije 2011. godine, s ekipom Vojvodine”.
Ipak, postoji nešto na šta nije mogao da utiče, a to je bila činjenica da zvezde sa reprezentacijom SFRJ, koje su mu po svemu bile namenjene, nije uspeo da dotakne.
- Bio sam, da je tako nazovem, međugeneracija, pa sam „zahvatio“ igranje sa starijima, rođenim 1951, među kojima su bili Rađenović, Serdarušić, Krivokapić, Pavićević, Fejzula i Grubić, a posle sam nastavio s generacijom Jovovića, Elezovića i Vujovića, koja je, istina, mlađa od mene i bilo je jako teško da se uđe među 12 izabranih. Bili su tu i Kalina, pokojni Portner... Istina je, naravno, i to da je tada postojalo određeno guranje igrača od strane klubova u državni tim. Trener je imao okosnicu sastava, a 14, 15. ili 16. na spisku mogao je da bude bilo ko. Sećam se da sam, 1981, bio ucenjen da pređem u Borac iz Banjaluke, po odlasku Zdravka Rađenovića u Nemačku. Timu je nedostajao srednjak, iako su imali strašnu ekipu u kojoj su bili Koso, Arnautović, Elezović, Štrbac, Smailagić, ali ne i organizatora.
O tome šta se dalje dešavalo, Trbojević se priseća:
- Abaz Arslanagić, nekada veliki golman, a tada trener u Borcu, došao je na ideju da me Banjalučani angažuju, tim pre što je Borac osvojio poslednju titulu prvaka države. Pazite, vladavina Metaloplastike počela je tek godinu dana kasnije... Šta bi bilo, da je bilo, ne znam, ali verujem, da sam prihvatio, da Metaloplastika nikada ne bi postala to što jeste u godinama koje su usledile. Međutim, u maju te godine umro mi je otac, pa sam se, iako sam potpisao ugovor, vratio u Crvenku. Tada su mi Pokrajac i Popović garantovali da ću, ako pređem u Banjaluku, u narednih 10 godina biti reprezentativac, ali nije mi tako bilo suđeno... Dobijao sam, doduše, svaki put poziv za državni tim, odradio svake pripreme, ali, kada je trebalo da se putuje, bio sam višak. Zbog toga u ličnoj riznici nemam nijednu veliku medalju s Jugoslavijom.
Tajna Crvenke
Crvenka je selo od oko 8.000 stanovnika, a uspela je da se, što se sporta tiče, značajno pozicionira na mapi naše zemlje. Rukometaši su osvajali najveće trofeje, u prvenstvu i dva puta u Kupu, fudbaleri su zaigrali u najboljoj ligi SFRJ i to je, po nepisanom pravilu, izazivalo ogromnu pažnju ne samo u našoj javnosti. Do 1945. veliku većinu življa u Crvenki činili su Nemci i Mađari. Posle oslobođenja, oni su otišli, a stigli su Crnogorci iz okoline Danilovgrada, a za njima Bosanci i Ličani. Moja porodica je došla iz malog ličkog mesta Kijana, pored Gračaca, i mi smo jedina porodica Trbojevića u selu. U Crvenki se tada dešilo mešanje i ukrštanje stanovništva. Uz to, Milorad Džomba bio je direktor nadaleko poznate Šećerane i veoma je voleo fudbal, a od 1965. obratio je pažnju i na rukomet. Doveo je više od 50 poznatih fudbalera i rukometaša u Crvenku i sve to donelo je sportski procvat”.
Bez ikakve dileme, to je urezalo duboke ožiljke u dušu i srce Đurađa Trbojevića.
- Bilo mi je sve to tužno. Osećao sam da mogu, da imam kvalitet, s druge strane video sam nepravdu i nisam mogao da reagujem. Mogao sam, kao Kalimero, da vičem „Ovo je napravda“, ali vajde ne bih imao. Od 1979, do 1990. bio sam redovno pozivan, a nisam nastupio ni na jednom velikom prvenstvu. Svi su se čudili, čak i novinari, što me nema tamo, ali... Sećam se da sam, 1990. godine, pred Svetsko prvenstvo, ponovo bio otkačen iz selekcije, a imao sam tada već 33 godine. Toliko sam bio razočaran, punih mesec dana nisam mogao da dođem sebi, ne shvatajući da je jedan trener, koji baš i nije bio tako veliki – Jezdimir Stanković, mogao tako lako, bez kajanja i volšebno da eliminiše najstarijeg igrača u državnoj selekciji.
Ne krije, ipak, da je voleo puno da radi, putuje, igra, ali i uživa u svom sportu.
- Iz mog ugla, bilo je to neko drugo, kulturnije vreme. Imao sam vetar u leđa od velikih imena, kakvi su bili Mišković i Pavićević i od njih sam naučio kodeks ponašanja u reprezentaciji, ali i kulture, tako da nisam pravio neke probleme zbog svega što mi se dešavalo. Danas je rukomet postao industrija, posao, u kojem su veliki novci, a zapad je totalno okrenuo taj sport. Šezdesetih godina, pa do polovine sedmadestih, istočne zemlje bile su najbolje: Rumuni su bili tri puta pravci sveta, a tu su bili i ČSSR, SSSR, Jugoslavija, Mađarska, Poljska i Istočna Nemačka. Kada je pao Berlisnki zid, na scenu su stupili Nemci, Norvežani, Danci, Francuzi i jedino se od istočnjaka još malo koprcaju Hrvati, kojima je rukomet nacionalni sport. Kod nas, u Srbiji, on predstavlja samo popunjavanje praznine, publike je sve manje i.... Da ne pričam dalje.
Komercijalista
Naš sagovornik jedan je od retkih profesionalaca iz sveta sporta, koji je punih 40 godina radio u firmama. „To je manje poznato, ali sam, najpre u Budućnosti iz Crvenke, potom i Danubiusu iz Novog Sada, bio zaposlen kao komercijalista. Redovno sam išao na posao, ali tada se to moglo i uspeo sam i da treniram, putujem, igram i obavljam posao u preduzeću”.
Godine su prošle, kako to u životu biva i Đurađ je danas penzioner i deda četvoro unučadi. Zamolili smo ga da izdvoji neku utakmicu koju je posebno zapamtio.
- Puno ih je bilo, ali pamtim prvu utakmicu za seniore, koju je Crvenka igrala protiv stare Metaloplastike. Bilo je to 1974. ili 1975, bio sam debitant i sedeo na klupi, kada mi je trener rekao „Ulaziš“. Šta ulazim? Tada je na levom krilu Šapčana igrao Pero Fajfrić i odmah me je, klinca, isfintirao i postigao gol. Sećam se i duela Jugovića s velikim Proleterom u Kaću, na kojoj sam postigao devet golova, iako nikada pre toga nisam uspeo da se toliko puta upišem među strelce. Tada smo igrali „k’o ludi“, hala je bila puna, i pobedili smo čak s 32:22, a Proleter je tada bio prvak države. Ipak, svakoj utakmici sam poklanjao jednaku pažnju, vodio sam računa kako se hranim i koliko spavam, jednom rečju, posvećivao sam čitavog sebe rukometu.