(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЂУРАЂ ТРБОЈЕВИЋ, ВРХУНСКИ РУКОМЕТАШ И УСПЕШАН ТРЕНЕР Истински ас којем није било суђено да дотакне звезде
Животна судбина спортиста понекад уме да буде неправедна.
Чак – окрутна. Некада сјајни рукометаш Црвенке, Југовића из Каћа, Војводине и немачког Алтјурдена из Фарела, Црвенчанин Ђурађ Тробојевић (67), био је ас племенитог кова, изврсни средњи бек, организатор игре и човек у којег су саиграчи имали огромно поверење. Заслуживао је по свему, тврде многи познаваоци овог спорта, да буде стандардни репрезентативац Југославије, али није био миљеник селектора, усуђујемо се да приметимо, ни звезда. Играо је у време две велике рукометне генерације наше некадашње земље, два олимпијска шампиона, али није му било суђено да се и сам ослади неком великом медаљом. Редовно је био ту негде, на самом прагу државног тима, одиграо је за њега и 42 утакмице, али није успео да се чвршће позиционира и постане стандардни репрезентативац.
Распон руку 212 центиметара
Ђурађа Трбојевића, као играча, карактерисале су дуге руке и велике шаке. „ Распон руку од 212 центиметара није био уобичајен с обзиром на моје тело. Уз то, у моје време нисмо користили лепак за лопте, па су ми велике шаке омогућавале да будем сигуран док је лопта код мене или кад шутирам”.
- Моја породица се, педесетих година прошлог века, из Лике доселила у Црвенку - почео је причу и данас, међу пријатељима, популарни Трба.
– Рођен сам у том селу 1957. године, а мајка и отац, уз мене, имали су још троје деце – још два сина и ћерку. Рођени брат Никола играо је фудбал за Црвенку, у време када је тај клуб био прволигаш и друголигаш, као и за словеначки Марибор. Били смо спортска породица, а у нашем месту избор се сводио на та два спорта. Памтим да сам се с другарима играо на улици, јурили смо за крпењачом и користили сваки тренутак за фудбалско надмудривање, а тада нисам ни знао ни да рукомет постоји. Управо онда, док смо другари и ја трчали по прашњавој улици, чули смо неко велико славље у самом центру Црвенке. Било је то 15. априла 1967, када је клуб из нашег села, у финалу Купа Југославије, победио тада велики бјеловарски Партизан у Кумровцу. То ми се урезало у сећање и срце и, годину дана касније, с доласком тренера Влада Штенцла, одлучио сам да одем на рукометни терен и почнем да тренирам.
Почетке је Трбојевић запамтио по томе што је тренирао с момчићима старијим од себе, али га то није поколебало.
- Одмах сам био регистрован и у клубу сам остао све до 1986, дакле пуних 18 година. У први тим сам прекомандован 1974, с непуних 17 година, иако је то било јако тешко да се оствари. Играли су у Црвенки тада Мишковић, Бугарски, Баџа, Витас, Зељковић Павићевић, Дражић и читава плејада значајних играча. Нисам, као клинац, дао на себе, већ сам упијао сваку реч од старијих, па су ме они гурали напред. Изборио сам се, захваљујући великом раду, можда и квалитету, за то да уђем у прву поставу. Играо сам с многим генерацијама, али нисмо успели ништа да освојимо, јер у то време су сценом владали Металопластика из Шапца и бањалучки Борац и било је тешко пред њих да се стигне до трофеја. Били смо, додуше, два пута у финалу Купа Југославије и освојили једно од највећих такмичења на свету, „Турнир шампиона“ у Добоју, на којем смо, 1985, победили тада најбољи тим у Европи, Металопластику, и то ми је био један од највећих успеха и догађаја у каријери, у то време.
Остао без националног признања
ЂурађТрбојевић је, због неиграња за национални тим у континуитету, остао без многих великих медаља, јер је, управо у његово време, наша селекција освајала злато и сребро на Светским првенствима 1982. и 1986, злато на Олимпијским играма у Лос Анђелесу и бронзу у Сеулу. „Да је било само мало више објективности, данас бих имао прегршт највредниих медаља. Уз то, иако су сигурно сви ти момци који су тада играли заслужили националну пензију, остао сам и без ње. У садашње време, то је јако битна ставка у животу, али, шта да се ради. Пензију сам стекао на основу спортског стажа и рада у фирмама у којима сам био запослен. Све је то прошлост... Сигуран сам да сам пуно урадио у рукомету и за тај спорт.
Добре партије које је пружао, утицале су на то да је Ђурађ 1986. прешао у немачки Алтјурден, чији дрес је носио током наредне две сезоне.
- Тамо ми је тренер био Југословен Никола Беслаћ, а са мном у екипи наступали су Јовица Цветковић, најбољи рукометаш света 1986, па Велибор Ненадић, Марек Панас, Збигњев Тулчински и многи други асови, који су играли у немачкој друголигашкој конкуренцији која је била изузетна. Тамо сам био најбољи играч и стрелац и остала ми је само по лепом у успомени та немачка авантура. После тога, иако сам имао понуде многи наших водећих тимова, одлучио сам да пређем у Југовић. Имао сам већ 31 годину, а ту сам добио стан, родила ми се друга ћерка и четири дуге године провео сам у Каћу. После сам наступао и за Војводину и, у Новом Саду завршио играчку каријеру и ушао у тренерске воде.
Завршетак у Војводини
Када је, 1992. решио да напусти Југовић, потписао је Трбојевић за Војводину, у којој је и завршио каријеру. „На наговор Перице Радишића, дошао сам међу црве.но-беле. Годинама пре тога, Новосађани су покушавали да уђу у најбољу лигу, а он ми је понудио да будем играч и тренер. Иако сада мислим да је то велика глупост, одлучио сам да кажем „да“, имао сам ментора Попмихајлова и ушли смо, у Кикинди, у елитно друштво. После сам тренирао и мушкарце Црвенке, Југовића, поново Војводине, жене Темерина, Југоинспекта... Ишао сам свуде куда су ме звали, није ми било тешко. Круна успеха на клупи, било ми је освајање Купа Србије 2011. године, с екипом Војводине”.
Ипак, постоји нешто на шта није могао да утиче, а то је била чињеница да звезде са репрезентацијом СФРЈ, које су му по свему биле намењене, није успео да дотакне.
- Био сам, да је тако назовем, међугенерација, па сам „захватио“ играње са старијима, рођеним 1951, међу којима су били Рађеновић, Сердарушић, Кривокапић, Павићевић, Фејзула и Грубић, а после сам наставио с генерацијом Јововића, Елезовића и Вујовића, која је, истина, млађа од мене и било је јако тешко да се уђе међу 12 изабраних. Били су ту и Калина, покојни Портнер... Истина је, наравно, и то да је тада постојало одређено гурање играча од стране клубова у државни тим. Тренер је имао окосницу састава, а 14, 15. или 16. на списку могао је да буде било ко. Сећам се да сам, 1981, био уцењен да пређем у Борац из Бањалуке, по одласку Здравка Рађеновића у Немачку. Тиму је недостајао средњак, иако су имали страшну екипу у којој су били Косо, Арнаутовић, Елезовић, Штрбац, Смаилагић, али не и организатора.
О томе шта се даље дешавало, Трбојевић се присећа:
- Абаз Арсланагић, некада велики голман, а тада тренер у Борцу, дошао је на идеју да ме Бањалучани ангажују, тим пре што је Борац освојио последњу титулу првака државе. Пазите, владавина Металопластике почела је тек годину дана касније... Шта би било, да је било, не знам, али верујем, да сам прихватио, да Металопластика никада не би постала то што јесте у годинама које су уследиле. Међутим, у мају те године умро ми је отац, па сам се, иако сам потписао уговор, вратио у Црвенку. Тада су ми Покрајац и Поповић гарантовали да ћу, ако пређем у Бањалуку, у наредних 10 година бити репрезентативац, али није ми тако било суђено... Добијао сам, додуше, сваки пут позив за државни тим, одрадио сваке припреме, али, када је требало да се путује, био сам вишак. Због тога у личној ризници немам ниједну велику медаљу с Југославијом.
Тајна Црвенке
Црвенка је село од око 8.000 становника, а успела је да се, што се спорта тиче, значајно позиционира на мапи наше земље. Рукометаши су освајали највеће трофеје, у првенству и два пута у Купу, фудбалери су заиграли у најбољој лиги СФРЈ и то је, по неписаном правилу, изазивало огромну пажњу не само у нашој јавности. До 1945. велику већину живља у Црвенки чинили су Немци и Мађари. После ослобођења, они су отишли, а стигли су Црногорци из околине Даниловграда, а за њима Босанци и Личани. Моја породица је дошла из малог личког места Кијана, поред Грачаца, и ми смо једина породица Трбојевића у селу. У Црвенки се тада дешило мешање и укрштање становништва. Уз то, Милорад Џомба био је директор надалеко познате Шећеране и веома је волео фудбал, а од 1965. обратио је пажњу и на рукомет. Довео је више од 50 познатих фудбалера и рукометаша у Црвенку и све то донело је спортски процват”.
Без икакве дилеме, то је урезало дубоке ожиљке у душу и срце Ђурађа Трбојевића.
- Било ми је све то тужно. Осећао сам да могу, да имам квалитет, с друге стране видео сам неправду и нисам могао да реагујем. Могао сам, као Калимеро, да вичем „Ово је направда“, али вајде не бих имао. Од 1979, до 1990. био сам редовно позиван, а нисам наступио ни на једном великом првенству. Сви су се чудили, чак и новинари, што ме нема тамо, али... Сећам се да сам, 1990. године, пред Светско првенство, поново био откачен из селекције, а имао сам тада већ 33 године. Толико сам био разочаран, пуних месец дана нисам могао да дођем себи, не схватајући да је један тренер, који баш и није био тако велики – Јездимир Станковић, могао тако лако, без кајања и волшебно да елиминише најстаријег играча у државној селекцији.
Не крије, ипак, да је волео пуно да ради, путује, игра, али и ужива у свом спорту.
- Из мог угла, било је то неко друго, културније време. Имао сам ветар у леђа од великих имена, какви су били Мишковић и Павићевић и од њих сам научио кодекс понашања у репрезентацији, али и културе, тако да нисам правио неке проблеме због свега што ми се дешавало. Данас је рукомет постао индустрија, посао, у којем су велики новци, а запад је тотално окренуо тај спорт. Шездесетих година, па до половине седмадестих, источне земље биле су најбоље: Румуни су били три пута правци света, а ту су били и ЧССР, СССР, Југославија, Мађарска, Пољска и Источна Немачка. Када је пао Берлиснки зид, на сцену су ступили Немци, Норвежани, Данци, Французи и једино се од источњака још мало копрцају Хрвати, којима је рукомет национални спорт. Код нас, у Србији, он представља само попуњавање празнине, публике је све мање и.... Да не причам даље.
Комерцијалиста
Наш саговорник један је од ретких професионалаца из света спорта, који је пуних 40 година радио у фирмама. „То је мање познато, али сам, најпре у Будућности из Црвенке, потом и Данубиусу из Новог Сада, био запослен као комерцијалиста. Редовно сам ишао на посао, али тада се то могло и успео сам и да тренирам, путујем, играм и обављам посао у предузећу”.
Године су прошле, како то у животу бива и Ђурађ је данас пензионер и деда четворо унучади. Замолили смо га да издвоји неку утакмицу коју је посебно запамтио.
- Пуно их је било, али памтим прву утакмицу за сениоре, коју је Црвенка играла против старе Металопластике. Било је то 1974. или 1975, био сам дебитант и седео на клупи, када ми је тренер рекао „Улазиш“. Шта улазим? Тада је на левом крилу Шапчана играо Перо Фајфрић и одмах ме је, клинца, исфинтирао и постигао гол. Сећам се и дуела Југовића с великим Пролетером у Каћу, на којој сам постигао девет голова, иако никада пре тога нисам успео да се толико пута упишем међу стрелце. Тада смо играли „к’о луди“, хала је била пуна, и победили смо чак с 32:22, а Пролетер је тада био првак државе. Ипак, свакој утакмици сам поклањао једнаку пажњу, водио сам рачуна како се храним и колико спавам, једном речју, посвећивао сам читавог себе рукомету.