КОСТА ХАЏИ ПРЕМИНУО НА ДАНАШЊИ ДАН: Читав живот посветио својој „старој дами“

Један од оснивача, а касније и први тренер, технички директор и председник ФК Војводина читав свој живот посветио је својој „старој дами“. 

Још као 16-годишњак, заједно са својим школским друговима, учествовао је у оснивању ФК Војводина и практично истог момента био је именован за техничког директора клуба, што је обављао до 1935. године. Али, истовремено је у својој Војводини у првим годинама постојања обављао и по две функције. Од 1924. до 1926. био је први тренер у историји Војводине, да би од 1927. до 1935. године вршио и дужност председника клуба.

У својој богатој биографији, касније је имао изузетну улогу у југословенском фудбалу у периоду пре Другог светског рата, а као генерални секретар Југословенског ногометног савеза (ЈНС), те је био и члан Управног одбора Матице српске, затим дугогодишњи председник Надзорног одбора "Друштва за Српско народно позориште" и члан Патроната Велике српске православне гимназије (данашње гимназије "Јован Јовановић Змај").

Као велики родољуб, током Другог светског рата је пружао помоћ српским заточеницима у мађарском логору “Шарвар”, због чега је након рата добио надимак “Шарварски отац”. Уз помоћ свог пријатеља владике бачког Иринеја Ћирића, у Новом Саду је организовао помоћ за око 3.000 деце и око 800 одраслих, који су по домаћинствима и импровизованим болницама потражили спас од фашиста.

Био је врло привржен Српској православној цркви и у више наврата је помагао епархији Бачкој, а после Другог светског рата, постао је секретар Анкетне комисије за уврђивање злочина и недела окупатора и њихових помагача у Војводини.

Косту Хаџија можда је најбоље описао историчар адвокатуре Милорад Болтић:

“Национални револуционар (у младости), спортиста и спортски радник (до краја живота), културни посленик (када су и прилике изискивале), политички првак (опозициони), социјални радник (за време рата) и угледник адвокатских организација (после рата)”. 

Своју Војводину никада није напуштао и дочекао је то да његов клуб 1966. године по први пут у историји постане шампион Југославије. Преминуо је шестог октобра 1971. године и сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду, а од 2014. године, у његову част, испред стадиона „Карађорђе“ налази се његов споменик.