(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЗОРАН ТУТА ЖИВКОВИЋ, РУКОМЕТНИ ВАНВРЕМЕНИК Неподношљива лакоћа стварања историје

Исписивани су анали такмичењем с ривалима, штоперицама, метрима и сантиметрима и властитим могућностима, а само они одабрани успели су да своје име, великим, највећим словима, уврсте у алманахе у којима „живе“ њихова незаборавна дела.

Што се рукомета тиче, не само српског или некада југословенског, већ и светског, Нишлија Зоран Тута Живковић (80) одавно је заслужио статус легенде. Уосталом, био је, као играч, олимпијски шампион, у Минхену 1972. године, а онда је, 12 лета касније, као селектор тадашње Југославије освојио медаљу истог сјаја, на Играма у Лос Анђелесу. И не „само“ то: 1982. био је тренер селекције Југославије која је исковала сребрну медаљу у Немачкој, а четири године доцније, био је одговорни човек за злато Југославије, освојено на Светском првенству у Швајцарској. И, посебно му је, како је сам нагласио, била драга бронза, освојена 1997. године, на Европском првенству, првом после злохудих санкција наметнутих нашој земљи. Па, такође бронзе наше земље, на ЕП 1999, одмах после бомбардовања... Није вам, поштовани читаоче, ни то довољно? Било је тога још, јер је Тутин спортски досије истинска реликвија нашег спорта, чију вредност је речима тешко дочарати.

- Рођен сам у делу Ниша познатом као Шећермала, у Јеронимовој улици – присетио се Живковић и наставио причу: - У том крају су углавном расла градска деца и, у раним годинама, сви ми бавили смо се неким спортом. Од почетка наше улице, па до хотела „Парк“ у центру, свакодневне активности представљао нам је најпре фудбал, а са спортом смо настављали и у нашој Основној школи „Вожд“. Он је био добро одганизован, па смо се проналазили у разним секцијама. Имали смо доста добрих наставника физичког, а они ђаци који су били најталентованији, упућивани су у Соколану, где су имали специјалне тренинге три пута недељно и то у свим спортовима: кошарци, рукомету, гимнастици, атлетици... У тој групи били су касније познати спортисти родом из Ниша, као што је био легендарни фудбалер Драган Холцер. Најбољи и најупорнији, касније су упућивани у ФК Раднички, мој РК Железничар, кошарка је била солидна, не баш као рукомет, али је почела и она у то време да бележи солидне резултате.

Међутим, спорт није био приоритет за родитеље. Уколико неко дете није било добар ученик, имало је очеву и мајчину забрану да одлази на тренинге.

- О, да... Бежали смо на та дружења, кријући се од родитеља, нарочито они који нису били баш добри ђаци, а међу њима сам био и ја. Практично сам кришом ишао на спорт и то ми је успевало. Рукомет није био мој први спорт, јер сам тренирао кошарку и фудбал. Једног дана, неки рукометаши су нам рекли да се у Железничару отвара школа тог спорта и нас неколицина отишли смо тамо. Срећа је била што је тамо био професор српског и посвећени тренер, Мића Младеновић, који нам је за кратко време одредио места на којима ћемо да играмо. Поставио ме је за голмана и тада сам практично почео да стварам сопствени рукометни пут. 

Уследила су школска првенства, па регионална, првенство Србије, а тим Жељине „школице“ једном је, чак, био и републички првак, јер је имао талентоване дечаке у саставу.

- Тренирали смо на нишкој Тврђави, на отвореним теренима с црвеном шљаком, а наша љубав према спорту је расла сваког дана. Ушао сам после у омладинску селекцију Југославије, није тада било европских првенстава, већ су нам Балканијаде биле најзначајнија такмичења. Тада сам дебитовао и за сениорски тим, у којем сам био један од најмлађих, са 16 или 17 година... Играли смо квалификације у Земуну за Прву савезну лигу, а на трибинама је био селектор наше репрезентације Иван Сној. Узео ме је за омладинску селекцију 1963. године. До 1966. био сам у Нишу, а онда сам отишао у Црвенку, која је тада била прволигаш, али се борила за опстанак. Тамо ме је довео легендарни тренер Владо Штенцл из Загреба, а са мном су стигли и Пера Фајфрић, Копривица, Андрић... Доста добрих играча утицало је на то да смо остали у лиги и, чак, били на крају пети.

Током тог пролећа, Црвенчани су се нашли и у финалу Купа Југославије, у којем им је, у Кумровцу, ривал била тада европски вредна екипа Партизана из Бјеловара.

Победили смо и, као победник, Црвенка је пожелела да „појури“ титулу првака. Влада је направио још јачи тим, а првенство смо изгубили због лошије гол разлике од Бјеловарчана. Штенцл је тада отишао, наследио га је Рагуш и у наредној сезони постали смо шампиони велике Југославије. У Купу шампиона стигли смо до полуфинала, незамисливог домета за клуб из малог војвођанског места. Играли смо с тимом из тадашњег Источног Берлина, али смо и ми имали репрезентативце, попут Чилета Мишковића, Бугарског, Фајфрића и мене. Победили смо с 15:6 у Зрењанину, али смо тамо изгубили с 14:4 и остали ускраћени за вредан трофеј за само један гол. После тога сам отишао у ФАП из Прибоја, где сам, са само 25 година, био тренер и играч. Управо као члан тог клуба, добио сам позив за репрезентацију Југославије, коју је очекивала Олимпијада у Минхену. Треба да знате да се та селекција стварала пуних пет година, од 1967, а тај посао су радили селектор Сној и тренер Штенцл. Тада је рукомет први пут био у програму Игара, а највећи фаворити за злато били су четвороструки светски прваци, Румуни.

Са Абазом као брат

Иако су били ривали за првог голмана репрезентације Југославије, Абаз Арсланагић и Зоран Живковић имали су сјајан однос. „Били смо и још смо као браћа, понекад и више од тога. Уосталом, сви ми који смо још живи из минхенске генерације, редовно се срећемо, а сутра (28. мај, оп. А. П.), бићу у Нишу домаћин Хорвату, Абазу, Поповићу, Каралићу и Лазаревићу. 

Састајемо се у једном од градова у бившој СФРЈ, па смо већ били у Хрватској, Београду, Бањалуци...

Дуел с том екипом за Живковића, Хорвата, Арсланагића, Фајфрића и друштво, наишао је у полуфиналу.

- Ту утакмицу сам добро бранио, у екипи смо имали феноменалног Абаза Арсланагића и Зорка, а Штенцл нас је припремао за поједине сусрете. У неком ранијем периоду, био сам добар против Румуна, па сам постао некакав специјалац за тај сусрет. Финале смо играли против Чехословачке, победили смо, освојили злато, а ја сам на голу стајао можда 15 минута. Остало време чинио је то Абаз и то - одлично. Било је то остварење сна сваког спортисте, јер већег резултата, као ни данас, од тога није било. По повратку у Београд, почела је прослава тог резултата, с тим да сам ја био после и у Нишу и у Прибоју, где су, сећам се, радници велике фабрике ФАП, по завршетку смене, изашли с практично читавим градом, да ме поздраве. Било је то феноменално!

Прескочили смо неке вредне детаље из Живковићеве каријере. Како је рано почео да се бави тренерским послом, Живковић је, уз селектора Бранислава Покрајца, постао тренер репрезентације наше тадашње земље. 

- Пред Светско првенство 1982. године у Немачкој, договор је био да Краја буде селектор, ја тренер сениора, а Арслангић тренер омладинске селекције. Прво велико такмичење било је то СП, на којем смо, у продужетку финала, изгубили од тадашњег СССР-а. Међутим, две године касније, отишли смо на ОИ у Лос Анђелес и тамо освојили злато, после дуела с немачком селекцијом, након што смо пре тога савладали и Румунију у полуфиналу. Било је тешко, иако на тим Играма нису учествовали играчи из СССР-а. Знате како: да би човек у спорту био врхунски, мора да буде рођени победник. Ја сам такав био и као активни играч, желео сам да будем најбољи, како у животу, тако и у рукомету. Перфекциониста сам. То сам у великој мери пренео и на играче, који су схватили да само победе доносе највеће радости.

Имао је Зоран искуство прославе као играч, па нас је занимало како се златна олимпијска медаља, из његовог угла, прославила 12 година касније.

- Били смо скромни, медаља нам је била највећа награда за све што смо у њу уложили, а на материјално нисмо толико гледали. Славило се у олимпијском селу, касније и у Београду, а након тога Покрајац је отишао, постао сам селектор, а за најближег сарадника именовао сам Абаза Арсланагића. Резултат је био светско злато у Швајцарској, које смо доминантно узели 1986. године. Имали смо сјајну генерацију Вујовића, Башића, Исаковића, Рнића, Грубића и осталих, како их је тада наша јавност звала - ванземаљаца и освојили смо титулу планетарног првака. После ње, решио сам да одем, није тада било пара, а ја сам се нашао у некој финансијској кризи, а мој тадашњи клуб Металопластика из Шапца, није могао да ми пуно помогне... – завршићемо ову, верујемо, занимљиву причу рукометне громаде, каква је, сасвим сигурно, Зоран Тута Живковић.