KOPENHAGEN: RAJ NA ZEMLJI I NAD NJOM Mini Skandinavija – Danska i Švedska – odmor za dušu, umor za turističko telo (1. deo)

Naravno da smo i mi, kao putnice namernice bile srećne, doduše još po dolasku na beogradski aerodrom „Nikola Tesla”, jer ko se ne bi radovao toj magičnoj reči – roming?

Uz podnošljivo kašnjenje leta i podnošljivo letenje do glavnog grada (Kraljevine) Danske, stižemo u noćno izdanje Njegove ekselencije Kopenhagena!

Naravno, od silnog ushićenja po sletanju prvi izazov beše kupiti kartu za gradski autobus koji nas vozi do našeg hotela, ali i nalaženje njegove početne stanice kraj aerodroma. Ruku na srcu, čitava frka trajala je dovoljno dugo da se ne pretvori u raspavu, il’ nedajbože svađu, tako da je zvanični početak našeg odmora počeo s blagim turbulencijama tokom kojih niko nije nastradao.

Stižemo do smeštaja, ostavljamo stvari i, kad već ponoć ne preti da uskoro otkuca, koristimo priliku da, dok još imamo snage, upoznamo jezgro Kopengahena u svojoj večernjoj odori.

E sad... Zamislite subotu veče, ceo grad vrvi od ushićene mladeži, da ne kažemo pripte il’ pijane il’..., jer u toku je vikend kad svako bez osude ima pravo da se „otkači” i ponaša kako mu merak nalaže. A to sa sobom razvlači upadljivu uličnu nehigijenu okićenu raštrkanim praznim bocama alkohola, razvučenim toaletnim papirima, ostacima hrane... Sačuvajbože da su nam takve scene strane pa se zgražavamo Dancima u neočekivanom izdanju, ali svakako da nismo mislile da ćemo gledati glave kako vire iz taksija i povraćaju nasred trotoara! Ma kako da im se i ne sloši od silne sreće...

Ali, kako osvane novi dan, tako se pred vama vozdiže neki novi (a u stvari standardni) Kopenhagen u kom gradski autobusi idu na svakih pet minuta, metroi na dva-dva i po, gde biciklisti ali i električna kola doslovce vladaju saobraćajem, a oni koji makar ne šetaju – trče. Besomučno trče. Po ceo dan trče! Naizgled svih 1,3 miliona stanovnika danske prestonice vazda nedeljom prepodne nema pametnija posla nego da napune teretane i vežbaju, znoje se, izbacuju sve otrove iz organizma (bar one koji su im ostali), ali i da se švrćkaju po pijačnim marketima na kojima (mahom mladi) farmeri prodaju svoje proizvode... I tako smo doručkovale fokaču sa žutim tikvicama i mocarelom, uz neke dodatke od svinjskog mesa, karija, pesta i čili preliva. Što bi Čvarkov rek’o – fantazija!

Naizgled svih 1,3 miliona stanovnika danske prestonice vazda nedeljom prepodne nema pametnija posla nego da napune teretane i vežbaju, znoje se i izbacuju svekolike otrove iz organizma

Prvi i poslednji dan našeg trodnevnog putovanja koristimo za pešačenje i plovidbu Kopenhagenom, tokom čega smo stopalima bez kondicije navukle skoro 15 pređenih kilometara i to samo po jednom danu! Ošacivale smo mnoge značajnije znamenitosti grada (ulicu Nihavn, Kristijansborg palatu, Operu, Frederikovu crkvu, sve moguće parkove i cvetne leje), kraj nekih se izležavale (dvorca Rosenborg), pred nekim drugim jele danska slatka peciva (poput ambasada naših komšijskih zemalja), napravile selfi u zatamljenim staklima Danskog arhitektonskog centra, prisustvovale smeni kraljevske garde kod palate Amalijenborg, ali i neočekivanom plesu muzike i svetala u Tivoli parku, u kom smo posmatrale i potpuno pomračenje Meseca i to sa ringišpila koji se vrti na visini od 80 metara! Što je ništa naspram pentranja uz 400 stepenika do vrha tornja Crkve našeg Spasitelja koji vas od temelja odvoji čak 90 metara! A ako vam nakon toga ne klecaju noge i ne preskače srce... Ali, sve zarad iskustva i dobre panoramske fotografije!

Sigurno vas pak više zanimaju cene u Danskoj nego visinske egzibicije, pa da vam kažemo da ne vredi ići u Kopenhagen „plitkog” džepa, na kraju krajeva, kao što ne možete ni u Beograd otići za male pare...

A kako je Švedska tako blizu, da se vidi golim okom (naročito s vrha tornja danskog Spasitelja), gre’ota je sva tri dana provesti samo u jednom gradu, a cena koju plaćate za takav izlet manje vas košta po novčaniku nego iskustvu koje propustite, jer za posetu bilo kog dela Skandinavije vremena nikad dosta!