КОПЕНХАГЕН: РАЈ НА ЗЕМЉИ И НАД ЊОМ Мини Скандинавија – Данска и Шведска – одмор за душу, умор за туристичко тело (1. део)

Наравно да смо и ми, као путнице намернице биле срећне, додуше још по доласку на београдски аеродром „Никола Тесла”, јер ко се не би радовао тој магичној речи – роминг?

Уз подношљиво кашњење лета и подношљиво летење до главног града (Краљевине) Данске, стижемо у ноћно издање Његове екселенције Копенхагена!

Наравно, од силног усхићења по слетању први изазов беше купити карту за градски аутобус који нас вози до нашег хотела, али и налажење његове почетне станице крај аеродрома. Руку на срцу, читава фрка трајала је довољно дуго да се не претвори у распаву, ил’ недајбоже свађу, тако да је званични почетак нашег одмора почео с благим турбуленцијама током којих нико није настрадао.

Стижемо до смештаја, остављамо ствари и, кад већ поноћ не прети да ускоро откуца, користимо прилику да, док још имамо снаге, упознамо језгро Копенгахена у својој вечерњој одори.

Е сад... Замислите суботу вече, цео град врви од усхићене младежи, да не кажемо припте ил’ пијане ил’..., јер у току је викенд кад свако без осуде има право да се „откачи” и понаша како му мерак налаже. А то са собом развлачи упадљиву уличну нехигијену окићену раштрканим празним боцама алкохола, развученим тоалетним папирима, остацима хране... Сачувајбоже да су нам такве сцене стране па се згражавамо Данцима у неочекиваном издању, али свакако да нисмо мислиле да ћемо гледати главе како вире из таксија и повраћају насред тротоара! Ма како да им се и не слоши од силне среће...

Али, како осване нови дан, тако се пред вама воздиже неки нови (а у ствари стандардни) Копенхаген у ком градски аутобуси иду на сваких пет минута, метрои на два-два и по, где бициклисти али и електрична кола дословце владају саобраћајем, а они који макар не шетају – трче. Бесомучно трче. По цео дан трче! Наизглед свих 1,3 милиона становника данске престонице вазда недељом преподне нема паметнија посла него да напуне теретане и вежбају, зноје се, избацују све отрове из организма (бар оне који су им остали), али и да се шврћкају по пијачним маркетима на којима (махом млади) фармери продају своје производе... И тако смо доручковале фокачу са жутим тиквицама и моцарелом, уз неке додатке од свињског меса, карија, песта и чили прелива. Што би Чварков рек’о – фантазија!

Наизглед свих 1,3 милиона становника данске престонице вазда недељом преподне нема паметнија посла него да напуне теретане и вежбају, зноје се и избацују свеколике отрове из организма

Први и последњи дан нашег тродневног путовања користимо за пешачење и пловидбу Копенхагеном, током чега смо стопалима без кондиције навукле скоро 15 пређених километара и то само по једном дану! Ошацивале смо многе значајније знаменитости града (улицу Нихавн, Кристијансборг палату, Оперу, Фредерикову цркву, све могуће паркове и цветне леје), крај неких се излежавале (дворца Росенборг), пред неким другим јеле данска слатка пецива (попут амбасада наших комшијских земаља), направиле селфи у затамљеним стаклима Данског архитектонског центра, присуствовале смени краљевске гарде код палате Амалијенборг, али и неочекиваном плесу музике и светала у Тиволи парку, у ком смо посматрале и потпуно помрачење Месеца и то са рингишпила који се врти на висини од 80 метара! Што је ништа наспрам пентрања уз 400 степеника до врха торња Цркве нашег Спаситеља који вас од темеља одвоји чак 90 метара! А ако вам након тога не клецају ноге и не прескаче срце... Али, све зарад искуства и добре панорамске фотографије!

Сигурно вас пак више занимају цене у Данској него висинске егзибиције, па да вам кажемо да не вреди ићи у Копенхаген „плитког” џепа, на крају крајева, као што не можете ни у Београд отићи за мале паре...

А како је Шведска тако близу, да се види голим оком (нарочито с врха торња данског Спаситеља), гре’ота је сва три дана провести само у једном граду, а цена коју плаћате за такав излет мање вас кошта по новчанику него искуству које пропустите, јер за посету било ког дела Скандинавије времена никад доста!