VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: O berbi

Turistička vreva se stiša, bregovi poprimaju boje zlata i bakra, izletišta su puna smeha i veselja dečjih ekskurzija, mirisi narastaju, priroda i ljudi se opuštaju posle letnje užurbanosti i neuroza. Odavno ne mogu da izdržim da u ranu jesen ne svratim u Sremske Karlovce, Banoštor, Čerević, Krčedin, Bešku, Erdevik... Jer, to je vreme berbe, šire i rampaša, blagoga sunca i mirisa.

Poslednjih godina, kako to niko nije mogao ni slutiti, sve je drugačije, dramatičnije, uzbudljivije i pustolovnije. Berbe nisu više simbol jeseni nego leta: prošle godine su počele i okončane u avgustu, ove u septembru. Ni traga vremenu homerskom, vinskom i herojskom. 

Bogova više nema ni na Olimpu, kaže mi jedan penzionisani profesor Bogoslovije. Čame u udžbenicima, davno štampanim. Godišnja doba se čudesno smenjuju, a grozdovi zru na starom suncu, ali ne samo uz pomoć savremenih agrotehničkih sredstava i metoda. Posao im sve više kvare neumoljive klimatske promene. 

Poslednjih dana septembra bio sam u Sremskim Karlovcima. Od vinograda do vinograda kao od tišine do tišine. Nigde atmosfere koju je Branko Radičević opevao.

Nekoliko dana je prošlo od Karlovačke berbe. Kažu bilo je dobro i veselo. Na Trgu su nastupali poznati pevači. Vinari su posebno zadovoljni, prodali su i poslednje kapi sa dna bačvi. Nisam se iznenadio, pre dva meseca nekoliko vinarija koje sam posetio nisu imale vina ni za svoje stalne i odane kupce.

U Karlovce sam stigao tragom vesti da je za berbu grožđa, pa i voća, teško naći dovoljno berača. Prema pouzdanim podacima u Srbiji i okruženju grožđe i voće beru i radnici iz Indije, Burme, Turske i sa Kube. Gosti iz prekookeanskih zemalja dolaze da nam pomognu da beremo svoje plodove. 

Sedamdesetih godina prošlog veka na Fruškoj gori realizovani su ogledi mehanizovane berbe. U nekoliko navrata organizovao ih je Kombinat iz Iloka na svojoj plantaži na Principovcu. Korišćeni su francuski kombajni tipa „Korzika”. Rezultati su bili zadovoljavajući, ali ovaj način berbe nije zaživeo uglavnom iz dva razloga: mašine su bile skupe, a za mehanizovanu berbu vinogradi moraju biti posebno sađeni i formirani. 

A na postojećim plantažama se o tome prethodno nije vodilo računa.
Slično je bilo i sa prikazom rada mašinske berbe italijanske firme „Fortunato”, koju je krajem prošlog veka u Petrovaradinu organizovala Vesna Vidas predstavnik italijanskog rasadnika loznih kalemova u Raušedu. 

Prema podacima naših poznatih stručnjaka vinogradarstva (Burića, Avramova, Kuljančića i drugih) jedan radnik za osmočasovno radno vreme ubere 300 - 800 kilograma grožđa. Učinak zavisi od pristupačnosti grozdovima u zelenoj masi čokota, krupnoći grozdova, dužine peteljke grozda, prinosa, organizacija berbe i, što je vrlo važno, od alata kojim se grožđe bere. 

Berba zahteva najveći utrošak ručnog rada od svih operacija (Kuljančić 1944), što znači da je potrebno puno ljudi da bi se za kratko vreme obrala određena veličina vinograda.

Berba treba da se obavlja po lepom i suvom vremenu. Po kišnom i hladnom vremenu berba se ne preporučuje osim ako ne preti opasnost od sive plesni. Na Fruškoj gori grožđe se bere u kante (ampere), nekad su one bile isključivo metalne, a u novije vreme pretežno od plastike. Na plantažama se grožđe iz njih izručuje u traktorske prikolice obložene ceradom ili šatorskim krilom.

Uzaludna su nastojanja stručnjaka da se grožđe neoštećeno gajbama donosi do podruma i tek u njemu mulja. U prikolicama, zbog težine bobice, grozdovi pucaju, čvrsti i tečni delovi se odvajaju, i u toku transporta dolazi da maceracije i oksidacije u širu. Vrlo često u toku puta do podruma dolazi i do početka vrenja, a to sve štetno deluje na kvalitet budućeg vina. 

Stari autori s pravom su berbu smatrali ozbiljnim poslom, jer ona kruniše jednogodišnji rad vinogradara. O tome je strogo govorio još Prokopije Bolić (Soveršen vinodelac, Budim 1816). U svojih osam pravila on prvo kaže: „Svagda toliko berača naimai koliko e dovoljno, da ti za edan dan čitavu kacu s kljukom, ili bure s mastom napune...”. 

Drugo: „Izaberi berače vešte, poštene i koliko ti e moguće više domaće ljude; a ne skitnice, i to toliko da tvoju berbu, što skorije svršiš. Ne uzimai odveć stare ljude, er e ovima vrlo teško sagibati se, naidolne grozdove otkidati, i okrunjene jagode sa zemlje kupiti.” I treće: „Nad beračima vešta i pametna čoveka metni, da na branje grožđa pazi, i s beračima upravlja.”

Sima Lazić (1922 - 1981) slaže se da je berba ozbiljan događaj i sumnja da su ljudi poslušali savete svojih prosvetitelja. I dodaje da mu se čini da su druge okolnosti na to više uticale: „Često se podesi da se berba obavlja po tmurnom vremenu, ili se očekuje kiša, pa se žuri da se što pre stigne 'pod krov'. 

I dodaje: „Osim toga berba je i prilično naporan posao. U privatnim vinogradima berač je ceo dan ili na kolenima, ili kleči, pa u tom nepodobnom položaju nikome nije do pesme. A i cene grožđa i vina su zadugo takve da i domaćinu nije srce mnogo veselo. Izvesna vesela atmosfera se održava još kod vinogradara amatera, tzv. vikendaša.”

Sve ovo ispričao sam vam zato da bi iduće nedelje mogao da vas upoznam kako se svih tih briga rešio Milan Petrović vlasnik jedne od najpoznatijih sremskokarlovačkih vinarija. Prvi je Sremac koji je kupio kombajn ili mašinski berač grožđa.