ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: О берби

Туристичка врева се стиша, брегови попримају боје злата и бакра, излетишта су пуна смеха и весеља дечјих екскурзија, мириси нарастају, природа и људи се опуштају после летње ужурбаности и неуроза. Одавно не могу да издржим да у рану јесен не свратим у Сремске Карловце, Баноштор, Черевић, Крчедин, Бешку, Ердевик... Јер, то је време бербе, шире и рампаша, благога сунца и мириса.

Последњих година, како то нико није могао ни слутити, све је другачије, драматичније, узбудљивије и пустоловније. Бербе нису више симбол јесени него лета: прошле године су почеле и окончане у августу, ове у септембру. Ни трага времену хомерском, винском и херојском. 

Богова више нема ни на Олимпу, каже ми један пензионисани професор Богословије. Чаме у уџбеницима, давно штампаним. Годишња доба се чудесно смењују, а гроздови зру на старом сунцу, али не само уз помоћ савремених агротехничких средстава и метода. Посао им све више кваре неумољиве климатске промене. 

Последњих дана септембра био сам у Сремским Карловцима. Од винограда до винограда као од тишине до тишине. Нигде атмосфере коју је Бранко Радичевић опевао.

Неколико дана је прошло од Карловачке бербе. Кажу било је добро и весело. На Тргу су наступали познати певачи. Винари су посебно задовољни, продали су и последње капи са дна бачви. Нисам се изненадио, пре два месеца неколико винарија које сам посетио нису имале вина ни за своје сталне и одане купце.

У Карловце сам стигао трагом вести да је за бербу грожђа, па и воћа, тешко наћи довољно берача. Према поузданим подацима у Србији и окружењу грожђе и воће беру и радници из Индије, Бурме, Турске и са Кубе. Гости из прекоокеанских земаља долазе да нам помогну да беремо своје плодове. 

Седамдесетих година прошлог века на Фрушкој гори реализовани су огледи механизоване бербе. У неколико наврата организовао их је Комбинат из Илока на својој плантажи на Принциповцу. Коришћени су француски комбајни типа „Корзика”. Резултати су били задовољавајући, али овај начин бербе није заживео углавном из два разлога: машине су биле скупе, а за механизовану бербу виногради морају бити посебно сађени и формирани. 

А на постојећим плантажама се о томе претходно није водило рачуна.
Слично је било и са приказом рада машинске бербе италијанске фирме „Фортунато”, коју је крајем прошлог века у Петроварадину организовала Весна Видас представник италијанског расадника лозних калемова у Раушеду. 

Према подацима наших познатих стручњака виноградарства (Бурића, Аврамова, Куљанчића и других) један радник за осмочасовно радно време убере 300 - 800 килограма грожђа. Учинак зависи од приступачности гроздовима у зеленој маси чокота, крупноћи гроздова, дужине петељке грозда, приноса, организација бербе и, што је врло важно, од алата којим се грожђе бере. 

Берба захтева највећи утрошак ручног рада од свих операција (Куљанчић 1944), што значи да је потребно пуно људи да би се за кратко време обрала одређена величина винограда.

Берба треба да се обавља по лепом и сувом времену. По кишном и хладном времену берба се не препоручује осим ако не прети опасност од сиве плесни. На Фрушкој гори грожђе се бере у канте (ампере), некад су оне биле искључиво металне, а у новије време претежно од пластике. На плантажама се грожђе из њих изручује у тракторске приколице обложене церадом или шаторским крилом.

Узалудна су настојања стручњака да се грожђе неоштећено гајбама доноси до подрума и тек у њему муља. У приколицама, због тежине бобице, гроздови пуцају, чврсти и течни делови се одвајају, и у току транспорта долази да мацерације и оксидације у ширу. Врло често у току пута до подрума долази и до почетка врења, а то све штетно делује на квалитет будућег вина. 

Стари аутори с правом су бербу сматрали озбиљним послом, јер она крунише једногодишњи рад виноградара. О томе је строго говорио још Прокопије Болић (Совершен виноделац, Будим 1816). У својих осам правила он прво каже: „Свагда толико берача наимаи колико е довољно, да ти за едан дан читаву кацу с кљуком, или буре с мастом напуне...”. 

Друго: „Изабери бераче веште, поштене и колико ти е могуће више домаће људе; а не скитнице, и то толико да твоју бербу, што скорије свршиш. Не узимаи одвећ старе људе, ер е овима врло тешко сагибати се, наидолне гроздове откидати, и окруњене јагоде са земље купити.” И треће: „Над берачима вешта и паметна човека метни, да на брање грожђа пази, и с берачима управља.”

Сима Лазић (1922 - 1981) слаже се да је берба озбиљан догађај и сумња да су људи послушали савете својих просветитеља. И додаје да му се чини да су друге околности на то више утицале: „Често се подеси да се берба обавља по тмурном времену, или се очекује киша, па се жури да се што пре стигне 'под кров'. 

И додаје: „Осим тога берба је и прилично напоран посао. У приватним виноградима берач је цео дан или на коленима, или клечи, па у том неподобном положају никоме није до песме. А и цене грожђа и вина су задуго такве да и домаћину није срце много весело. Извесна весела атмосфера се одржава још код виноградара аматера, тзв. викендаша.”

Све ово испричао сам вам зато да би идуће недеље могао да вас упознам како се свих тих брига решио Милан Петровић власник једне од најпознатијих сремскокарловачких винарија. Први је Сремац који је купио комбајн или машински берач грожђа.