U OVOM SELU, ZABORAVLJENOM U VREMENU, ŽIVE LJUDI RIĐE KOSE I NEOBIČNIH IMENA Poznata je i po legendama o skrivenom blagu!
U podnožju Prokletija, na svega nekoliko kilometara od administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, skriveno je selo Štava – mesto koje kao da je zaboravljeno u vremenu.
U ovom drevnom seocetu danas živi jedva stotinak duša, mahom posvećenih poljoprivredi, ali ono što ga čini posebnim nisu njive i stada, već njegovi stanovnici – ljudi riđe kose, svetlih očiju i neobičnih imena, kakva se retko čuju u ovom delu Srbije.
Prema priči Miroslava Jovića, poznatog turističkog vodiča iz ovog kraja, koreni ovih „čudnih” meštana sela Štava sežu duboko u srednji vek. Njihovi preci bili su Saksonci, pa tu možemo da tražimo korene pomenutih neobičnih pojava.
„Saksonce je u Štavu doveo kralj Milutin jer su u to vreme važili za najveštije rudare u Evropi”, rekao je Jović.
U okolini pomenutog sela nadomak Kosova i Metohije postojali su rudnici olova, zlata, srebra i cinka, a upravo su Saksonci bili ti koji su ih otvarali i eksploatisali. Prema narodnom predanju, njihovi potomci i danas žive u ovom selu, iako je prošlo više od sedam vekova otkako su prvi put stigli na ove prostore.
Iako se u Štavi retko čuje plač novorođenčeta, u 21. veku i dalje se, kako Jović kaže, „rađaju riđa deca”. Za meštane je to dokaz da „klica germanskog plemena u ovom delu Srbije još nije nestala”.
Imena iz prošlosti
Za razliku od drugih kuršumlijskih sela, u Štavi se i danas čuvaju imena koja ne pripadaju uobičajenom srpskom imenoslovu.
„Devojčicama se daje ime Valina, a dečacima Dmitar. Ta imena su svedočanstvo da meštani ne zaboravljaju svoje pretke”, objašnjava Jović, a prenosi „Republika”.
Dok govori, iza njegovih leđa uzdiže se crkva Svetog velikomučenika Mine, biser srednjovekovne arhitekture i simbol ovog kraja.
Crkva koja prkosi vekovima
Na samom ulazu u selo, među zelenilom i kamenitim obroncima, stoji crkva zbog koje mnogi zastanu bez daha.
Crkva Svetog velikomučenika Mine, podignuta u 12. veku, jedinstvena je u Srbiji jer ima krov od kamena – što je pravo čudo i za današnje inženjere.
Na ploči iznad ulaza uklesan je natpis koji otkriva da je crkva „sagrađena i živopisana za vreme pećkog patrijarha Pajsija i gračaničkog mitropolita Silvestera”, dvojice velikodostojnika iz 17. veka. Taj podatak, kako ističe Jović, ukazuje da je prvobitna svetinja verovatno bila razorena do temelja i kasnije obnovljena.
U porti ove crkve pronađeno je oko četrdesetak sarkofaga i mermernih spomenika koji datiraju još iz vremena kralja Milutina. Sve to potvrđuje da je Štava bila važno duhovno i rudarsko središte tokom srednjeg veka.
Legenda o skrivenom blagu kralja Milutina
Pored neobičnih stanovnika, Štava je poznata i po legendama koje prate ovo područje. Prema predanjima, upravo u okolini ovog sela kralj Milutin sakrio je ogromno blago, koje vekovima podstiče maštu pustolova i tragača za zlatom.
Napušteni rudnici, koji datiraju još iz rimskog perioda, i priče o zakopanom bogatstvu doprinose da područje oko Lukovske Banje, u čijoj je blizini Štava, i danas bude centar male „zlatne groznice”.
Meštani nerado govore o tome. Na pitanje da li veruju u legendu, kratko poručuju: „Sigurno je tu negde… ali blago nije za svakoga.”
U Štavi, kažu putnici, vreme je stalo. Između kamenih zidina i tišine koja odzvanja i danas se oseća duh nekadašnjih rudara iz daleke Saksonije – ljudi koji su pre više od sedam vekova ostavili svoje tragove na srpskom tlu.
Štava tako ostaje živi spomenik istoriji, legendi i upornosti.
