У ОВОМ СЕЛУ, ЗАБОРАВЉЕНОМ У ВРЕМЕНУ, ЖИВЕ ЉУДИ РИЂЕ КОСЕ И НЕОБИЧНИХ ИМЕНА Позната је и по легендама о скривеном благу!
У подножју Проклетија, на свега неколико километара од административне линије са Косовом и Метохијом, скривено је село Штава – место које као да је заборављено у времену.
У овом древном сеоцету данас живи једва стотинак душа, махом посвећених пољопривреди, али оно што га чини посебним нису њиве и стада, већ његови становници – људи риђе косе, светлих очију и необичних имена, каква се ретко чују у овом делу Србије.
Према причи Мирослава Јовића, познатог туристичког водича из овог краја, корени ових „чудних” мештана села Штава сежу дубоко у средњи век. Њихови преци били су Саксонци, па ту можемо да тражимо корене поменутих необичних појава.
„Саксонце је у Штаву довео краљ Милутин јер су у то време важили за највештије рударе у Европи”, рекао је Јовић.
У околини поменутог села надомак Косова и Метохије постојали су рудници олова, злата, сребра и цинка, а управо су Саксонци били ти који су их отварали и експлоатисали. Према народном предању, њихови потомци и данас живе у овом селу, иако је прошло више од седам векова откако су први пут стигли на ове просторе.
Иако се у Штави ретко чује плач новорођенчета, у 21. веку и даље се, како Јовић каже, „рађају риђа деца”. За мештане је то доказ да „клица германског племена у овом делу Србије још није нестала”.
Имена из прошлости
За разлику од других куршумлијских села, у Штави се и данас чувају имена која не припадају уобичајеном српском именослову.
„Девојчицама се даје име Валина, а дечацима Дмитар. Та имена су сведочанство да мештани не заборављају своје претке”, објашњава Јовић, а преноси „Република”.
Док говори, иза његових леђа уздиже се црква Светог великомученика Мине, бисер средњовековне архитектуре и симбол овог краја.
Црква која пркоси вековима
На самом улазу у село, међу зеленилом и каменитим обронцима, стоји црква због које многи застану без даха.
Црква Светог великомученика Мине, подигнута у 12. веку, јединствена је у Србији јер има кров од камена – што је право чудо и за данашње инжењере.
На плочи изнад улаза уклесан је натпис који открива да је црква „саграђена и живописана за време пећког патријарха Пајсија и грачаничког митрополита Силвестера”, двојице великодостојника из 17. века. Тај податак, како истиче Јовић, указује да је првобитна светиња вероватно била разорена до темеља и касније обновљена.
У порти ове цркве пронађено је око четрдесетак саркофага и мермерних споменика који датирају још из времена краља Милутина. Све то потврђује да је Штава била важно духовно и рударско средиште током средњег века.
Легенда о скривеном благу краља Милутина
Поред необичних становника, Штава је позната и по легендама које прате ово подручје. Према предањима, управо у околини овог села краљ Милутин сакрио је огромно благо, које вековима подстиче машту пустолова и трагача за златом.
Напуштени рудници, који датирају још из римског периода, и приче о закопаном богатству доприносе да подручје око Луковске Бање, у чијој је близини Штава, и данас буде центар мале „златне грознице”.
Мештани нерадо говоре о томе. На питање да ли верују у легенду, кратко поручују: „Сигурно је ту негде… али благо није за свакога.”
У Штави, кажу путници, време је стало. Између камених зидина и тишине која одзвања и данас се осећа дух некадашњих рудара из далеке Саксоније – људи који су пре више од седам векова оставили своје трагове на српском тлу.
Штава тако остаје живи споменик историји, легенди и упорности.
