(NE)ZABORAVLJENI: BRANIMIR PETRIĆ ČAURA, KOŠARKAŠKA IKONA NOVOG SADA 70-TIH I 80-TIH Na prvom treningu osećao se kao „13. prase” – iako mnogo niži rastom, plenio sjajnim pregledom igre i brzinom
Danas je Branimir Petrić (66), poznat u Novom Sadu i kao Čaura, penzioner i čovek koji brine svakodnevne životne brige, kao i većina ostalih sugrađana.
Na Grbavici, gde živi, možete ovog prilično mladolikog „penzosa“ da sretnete kako vozi bicikl, ali je, naročito kada su u pitanju mlađi Novosađani, prilično teško da u njemu prepoznaju nekadašnjeg dugogodišnjeg kapitena i plejmejkera košarkaša Vojvodine.
A on jeste bio baš to i, iako nikada nije u karijeri zaigrao u superligaškoj konkurenciji, uspeo je da se izbori za status svojevrsne sportske ikone i čoveka s kojim se, na neki specifičan način, povezivala košarka koja se tada igrala u gradu ušuškanom na desnoj obali Dunava.
– Rođeni sam Novosađanin, koji je na svet došao 1959. godine – počeo je svoj „životopis“ Petrić. – Išao sam u Osnovnu školu „Đura Daničić“, koja se nalazila kod bivšeg „Kulpina“, koji danas više ne postoji. Posle sam završio Zmaj Jovinu gimnaziju, a kasnije sam upisao Višu ekonomsku, i završio i Ekonomski fakultet, uz rad. Radio sam 30 godina u „Naftagas prometu“, a onda još 13, u jednoj privatnoj firmi. Imao sam, uz to, i četiri godine sportskog staža, a poslednje godine sam aktivni penzioner.
Priča iz detinjstva
Zanimljivo je kako je Branimir Petrić dobio nadimak Čaura i po njemu postao prepoznatljiv.
„To je priča iz mog detinjstva na Beogradskom keju. Dugo sam tamo živeo, a u komšiluku su mi bili sportski tereni u okviru bašte Doma JNA i tamo smo se često igrali. Naravno, dolazila je i vojska iz Komande grada. Imao sam nadimak po liku iz nekadašnje Stripoteke, koji se zvao Čarafingla, ili nešto tako, ali su me vojnici prekrstili u nešto što im je bilo bliže i tako sam postao i za čitav život ostao – Čaura...
Njegovi sportski počeci vezuju se za vreme kada je reprezentacija Jugoslavije, prvi put u istoriji, postala prvak sveta.
– Sve je počelo 1970. godine. Imao sam 11 godina i od tada su deca počela masovno da se prebacuju s fudbala na košarku. Zajedno s jednim drugarom, otišao sam u KK Vojvodina, pošto je on znao tadašnjeg trenera prvog tima Milutina Minju. Pošto je taj moj drug, inače iz Zrenjanina, bio snažniji i viši, on je ostao u sali Kabela, a ja sam otišao u OŠ „Đorđe Natošević“, kod trenera Ferenca Gala, gde se nalazila početnička sekcija. Zanimljivo, od svih koji su tada bili na treninzima, u košarci sam ostao jedino ja.
O tome kako pamti sportski Novi Sad iz vremena ranih sedamdesetih godina prošlog veka, Čaura nije imao dilemu.
– Bio je dominantan fudbal, naročito posle titule prvaka Jugoslavije, koju je Vojvodina osvojila 1966. godine. Naravno, i ja sam, zajedno ocem, bio redovan gledalac na stadionu, koji je po pravilu bio ispunjen. Znalo se: nedeljom se išlo na fudbal, a košarka, odbojka, rukomet i slični sportovi nisu mogli tada da se mere s njim. A onda je došla ta 1970. i usledile su promene...
„Otac me nikada nije gledao”
Sa setom u glasu, prisetio se junak ove priče jednog, za njega, veoma bitnog detalja.
„Moj tata Petar me nikada nije gledao na nekoj košarkaškoj utakmici. Sećam se, igrao sam utakmicu za Vojvodinu na kadetskom prvenstvu Pokrajine, imao sam tada 15 godina, da bih, po povratku kući, saznao da je otac – umro. Ni moja majka Desanka me nije gledala uživo, samo je jednom došla u klub, kod trenera Milana Cige Vasojevića, da „interveniše“ zbog sve većih obaveza u klubu i njene bojazni da zbog toga neću uspeti da stignem da ostvarim obaveze koje sam imao u školi. I to je bilo sve”...
U Novom Sadu su postojale dve osnovne škole koje su se nametnule kao ozbiljne sredine za „izučavanje“ košarke.
– Bile su to OŠ „Sonja Marinković“ i OŠ „Đorđe Natošević“, gde su radili profesor Branislav Belička, koji mi je posle bio i trener, odnosno Lajoš Kokai, „olraund“ stručnjak u mnogim loptačkim igrama. Već tada smo, iako mnogo mlađi, počeli da gradimo lepe međusobne odnose, dobro smo se poznavali, što i nije bilo teško, jer je sam grad bio mnogo manji nego danas. Znalo se gde se izlazilo: na štraftu ispred „Carigrada“ i ispred Kafea i tamo se jako dobro bilo poznato ko je košarkaš, ko fudbaler, bokser... Bilo je to, po meni, neko mnogo lepše vreme, a nisu se samo prepoznavali sportisti, već i oni koji su bili uspešni u nekim drugim životnim miljeima.
Posle samo godinu dana, Petrić se, posle nove selekcije, vratio u legendarnu salu Kabela, gde je Vojvodina trenirala.
– To je za mene bilo nešto neopisivo veliko. Pola igrača bili su iz Sonjine, a pola iz Đokine škole, a ja sam jedini bio iz OŠ „Đura Daničić“. Oni su se svi međusobno znali, a ja sam se osećao kao „trinaesto prase“, jer nikoga nisam poznavao. Međutim, sve je to bilo veoma jednostavno i brzo sam se uklopio u sredinu. Počeo sam da treniram kod Branislava Beličke, pa je sledio rad kod čuvenog Silvestera Tota, pa Vistike, pa Mezeia i da ne ređam dalje. Više nisam napuštao Vojvodinu i u njoj sam ostao sve do 1988. godine, dakle punih 18 godina.
Bilo više publike
Izdvojio je Branimir Petrić zanimljivu činjenicu kada je u pitanju bila posećenost utakmica u njegovo vreme.
„Ponoviću to da je Novi Sad bio mnogo manji, a TV prenosa utakmica nije bilo ni približno toliko kao što je to danas slučaj. Ljudi su odlazili na utakmice fudbalera, košarkaša, odbojkaša i ostalih ovdašnjih timova da uživo prate događaje. Voleli su to i često se dešavalo da ispred sala i ostanu gledaoci, naročito na Sajmištu, toliko je bilo interesovanje za utakmice”...
Veoma mlad, sa samo 15 godina, Petrić je ušao u seniorski tim „crveno-belih“, u sezoni koja je usledila nakon ispadanja iz Prve u Drugu saveznu ligu.
– Bilo je to 1975. godine, jer neki igrači su otišli u vojsku, dok su drugi napustili klub. Bio sam jedan od juniora koji su popunili prvi tim i u njemu sam trajao zaista dugo. Tada su u ekipi ostali Jovan Malešević, Geza Danijel, Steva Jovanović, pa Sremčević, Miša Avramov Bangeja i da ne ređam dalje. U mojoj prvoj seniorskoj godini, igrali smo Drugu ligu, s timovima iz BiH, pošto se to takmičenje onda delilo na četiri grupe i bilo je prostora za nas, mlađe. Pokojni Bata Števančev i ja smo stigli iz juniorskog tima, a posle su dovođeni igrači sa strane.
Rastanak sa Vošom kada je došao Duda
Čaura je, što je zanimljiv podatak, bio kapiten u svim uzrasnim kategorijama Vojvodine.
„Tako je bilo, i u klubu sam igrao sve do dolaska Dušana Dude Ivkovića na mesto trenera. S njim je stiglo i pet novih košarkaša, a ja sam, doduše, bio viđen i u novom timu koji je planirao ulazak u najjaču jugoslovensku ligu. Međutim, već sam uveliko radio i tog leta održavano je takmičenje naftaša u sportu, a ja sam bio u košarkaškoj ekipi. Duda nije želeo da mi odobri odlazak, pa je došlo do razlaza. Igrao sam za moju firmu, a po povratku, možda ne najlepši način, rečeno mi je da se na mene više ne računa i prešao sam u redove NAP-a ”...
Petrić je, iako mnogo niži rastom, plenio sjajnim pregledom igre, brzinom koju je nametao i mnogim drugim košarkaškim elementima. Utakmicu po utakmicu, godinu za godinom, izrastao je, kako su mnogi kasnije primetili, u ikonu novosadskog kluba. Ipak, nikada nije uspeo da zaigra i u najjačoj jugoslovenskoj konkurenciji.
– Svaki tim u Jugoslaviji je, tih godina, imao u sastavu velika imena na mestu bekova. Na sceni su bili oni stariji, poput Daneua, Đerđe, Plećaša, Rata Tvrdića, pa Moke Slavnića, Kićanovića, Delibašića... Nije bilo TV prenosa, pa smo te velikane mogli samo uživo da gledamo, a o nekoj NBA ligi, nije skoro bilo ni reči. Sećam se, ne znam tačno godinu, kada se u Novom Sadu pojavio Mirko Novosel sa snimkom utakmice Kreše Ćosića u najjačoj ligi sveta, što je za nas bio istinski doživljaj. Stigli smo tri sata ranije od zakazanog termina projekcije ispred sale na DIF-u, kako bismo našli mesto da to vidimo. Odgovor na vašu konstatciju, bio bi da je jako teško bilo zaigrati u takvoj konkurenciji. Želeo jesam jako da budem u konkurenciji s najboljima, ali, eto, nije mi se posrećilo. Vojvodina nije uspevala da se plasira u Prvu ligu i tako je ostalo sve do 1989, a ja sam baš do tada nosio njen dres.
O najboljim generacijama i rezultatima u novosadskom klubu u njegovom dobu, ima jasan stav.
– Bili su to momci rođeni između 1959. i 1967. godine. Nama, starijima, Bati Števančevu, Atili Papu i meni, pridružili su se Mijo Lopičić, Nikola Lazić, pa Ivica Mavrenski i da ne ređam dalje. Ipak, moji najznačajniji rezultati bili su četvrtfinala Kupa Jugoslavije, od kojih smo ovo drugo igrali u Novom Sadu i to protiv tada moćne Cibone, sa Ćosićem, Nakićem, Čuturom, Gospodnetićem...
Velika imena
Nije Vojvodina, kao drugoligaš, bila preterano interesatna sredina za košarkaše sa zvučnijim imenima. Međutim, za renomirane trenere iz tog vremena, svakako jeste.
„U Vojvodini su na klupi bili Ranko Žeravica, pa Lazar Lečić, Milan Ciga Vasojević, Luka Stančić, Laslo Hajnal, Ladislav Mezei, sve sami velikani, kasnije je došao i Ivković, ali nije postojao dovoljno kvalitetan igrački kadar koji bi takav rad ispratio”...
Po završetku igračke, Čaura Petrić je otvorio poglavlje trenerske karijere.
– Bio sam trener u NAP-u, posle i kod košarkašica Vojvodine i tek s damama sam bio u prilici da vodim tim u najvišem rangu takmičenja. S druge strane, košarka mi je omogućila puno toga, u tom smislu da sam naučio kako da funkcionišem u kolektivu, da izgradim odnos prema ljudima, ali i da završim školu i zaposlim se u „Naftagas prometu“. Za svoj najveći uspeh smatram činjenicu da sam, uprkos dugoj karijeri, iz sporta izašao zdrav. Uz moj sport, gotovo poluprofesionalno bavio sam se i malim fudbalom, tenisom i nogom i glavom na Štrandu. I da se tu pohvalim: zajedno sa Aleksandrom Čerevickim, osvojio sam turnir u glavometu, za Novosađane prestižno takmičenje na gradskoj plaži, a u finalu smo savladali Miodraga Petriku i Baneta Milovanovića, koji to dugo nisu mogli da prebole. I još nešto: s ekipom „Markonsa“, bio sam osvajač „Dnevnikovog“ turnira u malom fudbalu. Zbog svega toga sam, kasnije, imao povredu stajne noge i morao sam na operaciju kuka.
Za kraj, nismo propustili da Petriću, kao svedoku i akteru čitave jedne ere razvoja novosadske košarke, postavimo pitanje: koju bi od gradskih sala u gradu proglasio za kultnu?
– Ha... Ne postoji tu nikakva dilema. Tamo gde sam počeo da igram, tu sam i završio. Na mestu gde se danas nalaze velika i mala sala Spensa, tu je nekada bio legendarni Kabel. To je bila naša kuća. U njoj smo imali sve, našeg Sabriju, koji je održavao salu, pa ženu koja nam je prala opremu i kuvala čajeve posle treninga, klupski restoran, sekretarijat, navijače... Mislim da bi svi koji su pratili košarku poslednjih 40 i više godina, isto odgovorili na to pitanje – sumirao je Branimir Petrić Čaura.
