(NE)ZABORAVLJENI: ALEKSANDAR JOVANČEVIĆ, NEKADAŠNJI TROFEJNI RVAČ I OSVAJAČ EVROPSKE BRONZE Borilački sport izabrao uz muziku i ikebane
Aleksandar Jovančević (55) danas kondicioni je trener fudbalera Vojvodine i, iskreno, čisto sumnjamo da mlađi navijači novosadskog superligaša znaju o kakvom je bivšem, trofejnom sportisti reč.
Pre fudbala, Aca je godinama radio i sa vaterpolistima, košarkašima, rukometašima i odbojkašima Voše, što svedoči o tome da se i u ovom poslu dokazao i izborio za mesto među vodećim stručnjacima za fizičku pripremu. Jasno je da ga mnogi „vide“ isključivo u tom segmentu svakodnevnog sportskog života. Ali, nije baš tako...
Sport uz fakultet
„Oženjen sam suprugom Tijanom, s kojom imam dvojicu sinova: starijeg Veljka (24) i mlađeg Vuka (22). Veljko je apsolvent na Pravnom fakultetu, dok je Vuk na trećoj godini gastronomije na PMF-u. Sportom se bave onoliko koliko im to dopuštaju obaveze na fakultetima, svakako ne profesionalno. Stariji igra fudbal u manjim timovima, iz ljubavi, dok mlađi ode na rvačke treninge, čak izađe i na takmičenja, a voli i da ode na košarku. Redovno, naravno, prate utakmice Voše u svim sportovima“.
Jovančević se u svetu sporta profilisao kao rvački šampion, čovek koji je na domaćoj sceni osvojio sve što se osvojiti moglo, dok je bio i učesnik najvećih svetskih događaja, odnosno osvajač bronzane medalje na Evropskom prvenstvu u Finskoj, održanom 1997. godine, u kategoriji do 82 kg.
- Bilo je to u gradu Kouvola, koji je oragnizovao rvačka takmičenja i pre, ali i posle tog EP – počeo je Jovančević. –Na prvenstvo u Finsku, pored mene, išli su i Paja Ivošević, Dalibor Bušić, Đorđe Miolski i još neki rvači, a vodio nas je selektor, danas nažalost pokojni Branislav Piperski. Otišli smo tamo bez neke pompe, jer tada su već uveliko krenula teška vremena za srpsko rvanje, pošto smo bili izmučenji sankcijama i viznim režimom još od 1992. Bili smo mrcvareni svim tim, a naš sport bio je u ozbiljnom padu i rasulu, do te mere, da se razmišljalo da on pređe u neku nižu kategoriju.
Osvrnuo se Aca na prethodnu, 1996, kada je učestvovao na Olimpijskim igrama u Atlanti, gde je osvojio deveto mesto.
- Veći deo priprema tadašnji selektor Sreten Damjanović i ja proveli smo sami. U Atlantu je s nama išao u i Goran Kasum, ali je imao neku operaciju, pa je morao da preskoči dobar deo rada. Vreme je bilo ružno, borili su se, doduše, ljudi koliko su mogli, ali, eto, pripreme za Igre sam radio sam: dizao sam tegove i penjao se uz konopac, ali nisam imao sparing partnera, jer niko nije želeo da dođe i pomogne nam, pošto nije bilo dnevnica i putnih troškova. U martu te godine, olimpijsku normu sam ostvario na kvalifikacijama u Budimpešti, a pre Atlante smo uspeli toliko da odem samo na jedan pripremni trunir u Rumuniju. Na olimpijadi sam bio deveti, zabeleživši po dve pobede i poraza, ali sam čitav taj rad naplatio godinu dana kasnije, na Evropskom u Kouvoli, kada je malo ko više verovao da možemo da dođemo do nekih zapaženijih rezultata.
Ipak, oko Acinog vrata se u Finskoj našla bronzana medalja, što je za veliku većinu bilo ogromno iznenađenje.
- Na velike rvačke događaje iz Novog Sada uvek je išlo dosta ljudi. Tada su, međutim, uz nas bili samo Mića Trkulja, Sava Vasiljević i Branko Munižaba, jer je prvenstvo bilo daleko, a niko nam tamo nije davao šanse za značajnije rezultate. Kada je TV-u javljeno da ću se boriti za medalju, to je bilo toliko čudno, da su me ljudi zvali u hotelsku sobu, da provere da li je to istina. Čak me je pozvao moj cimer, s kojim sam godinama živeo, s istim tim pitanjem.
O tome kakav je bio njegov put do pobedničkog postolja, Jovančević je rekao:
- Imao sam u Finskoj pet pobeda i jedan poraz, doživljen od ruskog borca u prvom kolu, koji me je onemogućio, zbog tadašnjih pravila, da stignem do finala i bitke za zlato. Posle toga, nanizao sam trijumfe, podizao formu i našao se u borbi za treće mesto. Rival mi je bio odlični Šveđanin Lindberg, višestruki prvak sveta i osvajač brojnih medalja na najvećim takmičenjima, ali sam ga tada dobio, na produžetke. Ta medalja za mene nije predstavljala samo puku satisfakciju za sve ono što sam u nju uložio, već je predstavljala kraj noćne more i strahovito olakšanje. Uložio sam silne godine rada, nisam odustajao poput nekih mojih kolega, jer nisam želeo da dozvolim da ne ostvarim neki veći međunarodni rezultat, koji bi me potvrdilo kao pravog borca i nekoga ko je vredeo, uprkos svim nedaćama. Posle toga, iste godine, osvojio sam medalju istog sjaja i na Mediteranskim igrama u italijanskom Bariju. Tamo me je Turčin Hamza Jerlikaja sprečio da uradim i nešto više, jer je bio borac protiv kojeg jednostavno nisam mogao, zbog tehnika koje je koristio, a koji je bio višestruki olimpijski, svetski i evropski šampion.
Dominantan na domaćoj sceni
Na domaćoj sceni, Jovančević je bio dominantan. „ Dva puta sam bio, sa Gavrilovićem, prvak velike SFRJ, pa sam isto učinio s Partizanom, pa s Vojvodinom – tri puta, uz dva Kupa i nastupe u Ligi prvaka. Jedno sedam puta bio sam i pojedinačni šampion zemlje, a zanimljivo je to da sam najbolji bio u svim uzrasnim kategorijama, od pionira, preko kadeta, juniora, omladinaca, do seniora. Tu mi ništa nije promaklo, iako sam nastupao u raznim kategorijama. Čak sam, se, 1998, na nagovor Branka Simića, prijavio i u superteškoj kategoriji, iako sam imao samo 92 kg. Teškaši su se, međutim, udružili i zapretili da se oni neće takmičiti ako ja nastupim, jer nemam dovoljnu težinu. Naime, morao sam da imam 100 kg i 50 grama i ostao sam bez tog nastupa”.
Zanimljivo je to da je Aleksandar Jovančević rođen u rvačkom gradu, hrvatskoj Petrinji, pa mu je ovaj sport nekako bio i suđen.
- To je bio grad s izuzetno jakom školom rvanja i sa moćnim klubom RK Gavrilović. Iako je sama varoš imala oko 17.000 žitelja, imala je i olimpijske medalje, poput zlata Lisjaka i bronze Nenadića, puno evropskih i svetskih odličja i sjajnih ostvarenja omladinaca. Rvanje je bio statusni sport u toj sredini i, ako si rođen kao muškarac i želiš da se baviš sportom, prvo bi obavezno probao da to učiniš u rvanju. Jednostavno, iza njega su stajalali velika tradicija i rezultati, ali i izuzetno moćna fabrika „Gavrilović“. Međutim, kao dete, nisam želeo da se bavim tim sportom i ne verujem da bih ni u drugim granama to ozbiljnije učinio. Više me je zanimalo to da sviram tamburu u školskom orkestru, išao sam i na horsko pevanje, čak i u hortikulturnu grupu, gde sam pokazivao sklonost ka cvećarstvu, ikebanama posebno. Na toj sekciji bilo nas je ukupno 20, pri čemu sam ja bio jedini dečak. Kod mog dede u kući postojale su orgulje, pa su me i one privlačile, a učio sam i ruski i engelski jezik – zanimale su me, dakle, sasvim drugačije stvari od sporta.
Ipak, nekako ne idu zajedno aktivnosti koje je Aca naveo da su ga zanimale i kasnije ostvarenje karijere vrhunskog rvača.
- Ni meni to isprva nije bilo jasno. I dan-danas volim da čujem lepu muziku i da prebiram po žicama i dirkama, onako, za svoju dušu. Ali, vidite, sudbina je tako uredila i tu se ništa nije moglo...
Velika porodična tragedija
Aca je imao još dvojicu braće, a on je bio najmlađi od njih. Nažalost, mlade dane obeležila je porodična tragedija, kada je iznenada preminuo njegov najstariji brat. „Dragan, koji je imao samo 25 godina, umro mi je na rukama”, sa setom i tugom, prisetio se Jovančević. „Nije se osećao dobro nekih sedam-osam dana, ali su lekarske analize i rezultati pokazali da je zdrav. Ipak, jedne noći se srušio u kući, otac je bio na dežurstvu, pa sam pokušavao da mu pomognem masažom srca i veštačkim disanjem. Borio sam se koliko sam mogao i znao, ali je umro od jakog infarkta. Pored njega, imam i srednjeg brata Jovana, koji je završio Poljoprivredni fakultet i nije se nikada bavio sportom”.
O tome kako se obreo na rvačkoj strunjači, naš sagovornik je kazao:
- Na lokalnom kupalištu me je, zbog građe i fizičke snage, „snimio“ stari profesor fizičkog Vladimir Sekulić, koji je sve momčiće u Petrinji usmerio na rvanje. On i njegova supruga, koja je predavala u drugoj osnovnoj školi, kanalisali su svu najtalentovaniju decu ka rvanju i ta selekcija bila je ključ uspešnosti ovog sporta u toj sredini. Elem, počeo sam da izbegavam susrete s profesorom, pa je on počeo da sačekuje posle posla mog oca Velimira, koji je bio vojno lice i da ga ubeđuje da dođem na trening. Ćale mi je to preneo i rekao mi da odem, da ga ovaj ne bi svakodnevno „lovio“. Nisam ga poslušao, i, kada se isto desilo i četvrti ili peti put, tata je, vrlo pedagoški, izvukao kaiš i izlemao me. I tako sam, eto, počeo da treniram rvanje.
Rvačka sala bila je odmah preko puta Acine zgrade i kroz prozor je budući šampion gledao na nju.
- Uveliko sam već bio prvotimac Gavrilovića i četvrtoplasirani na omladinskom Prvenstvu sveta, kada je moj Velja prvi put došao uživo da me gleda na strunjači. Nije to bilo kao što je danas, kada roditelji od prvog dana posećuju treninge i sve ostalo, ali, ajde, to nije tema ove naše priče...
Konačno, rekosmo da je Aleksandar Jovančević danas poznat i priznat kao dokazani kondicioni trener u sportu.
- Završio sam Fakultet za sport i fizičku kulturu u Novom Sadu i imam zvanje diplomiranog trenera u rvanju. Imao sam zapažene rezultate u vaterpolo klubu, zajedno s mojim prijateljem Dejanom Stanojevićem, da bih, na predlog Gorana Elezovića, prešao u košarku, pa sam s Vojvodinom osvojio dva KLS-a, pobeđivali smo i Zvezdu i Partizan na Spensu i taj period mi je ostao u lepom sećanju. Na poziv Darka Jevtića, prešao sam potom u rukometni klub, s kojim sam osvojio po dve titule prvaka, Kupa Srbije, Superkupa, Svesrpski kup, igrali smo Ligu šampiona, takođe je reč bila o lepom periodu. S mojim velikim prijateljem Dušanom Alimpijevićem otišao sam potom u KK FMP, pa u Zvezdu, gde smo uradili odličan posao. Počela je onda saradnja s odbojkašima Vojvodine, ali i Novog Sada, pa sam bio deo osvajanja čak 10 trofeja za šest sezona.
Sportista Novog Sada i Vojvodine
„Pored evropske bronze, koja mi je puno toga donela, u srcu nosim i osvojenu titulu prvaka države 1989, sa samo 18 godina, kada sam bio najbolji u Sarajevu, do 82 kg. To je bilo nešto što mi je puno značilo i dan-danas me taj rezultat ispunjava velikom srećom. Inače, najbolji rvač Jugoslavije bio sam nekoliko godina zaredom. Rezultate sam, uglavnom ostvarivao u domaćoj konkurenciji, pa sam proglašen i za sportistu Novog Sada, kao i AP Vojvodine, za 1997. Na listi najboljih u državi, te godine bio sam peti, iza veličina kakve su fudbaler Peđa Mijatović, košarkaš Sale Đorđević i odbojkaš Vanja Grbić. Moj rezultat iz Finske možda ne zvuči posebno jako, ali bio je vrednovan i cenjen zbog okolnosti u kojima je nastao, a onda je došlo i nacionalno priznanje, kao potvrda da sam vredeo u ne baš lakim godinama”...
Sada je, kako rekosmo, Jovančević zadužen za kondicionu spremu fudbalera Vojvodine.
- Od rvanja, po meni, fizički ne postoji teži sport. To mi je donelo mentalni „softver“ koji mi je pomogao u radu na kondicionoj pripremi. Tu prvenstveno mislim na fiziologiju. U dogovoru s predsednikom Voše, Dragoljubom Zbiljićem, prešao sam u fudbalski klub i, najiskrenije, u tom poslu uživam. Veliki sam vojvodinaš i, sa Zbiljićevim dolaskom, svedok sam da je počela da se stvara nova i moderna Vojvodina, klub 21. veka. Srećan sam što sam deo tog projekta i što se u klubu menja baš sve. Verujem da ćemo u tome da istrajemo – zaključio je Aleksandar Jovančević, koji je, inače, i generalni sekretar Sportskog društva Vojvodina.
