(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: АЛЕКСАНДАР ЈОВАНЧЕВИЋ, НЕКАДАШЊИ ТРОФЕЈНИ РВАЧ И ОСВАЈАЧ ЕВРОПСКЕ БРОНЗЕ Борилачки спорт изабрао уз музику и икебане
Александар Јованчевић (55) данас кондициони је тренер фудбалера Војводине и, искрено, чисто сумњамо да млађи навијачи новосадског суперлигаша знају о каквом је бившем, трофејном спортисти реч.
Пре фудбала, Аца је годинама радио и са ватерполистима, кошаркашима, рукометашима и одбојкашима Воше, што сведочи о томе да се и у овом послу доказао и изборио за место међу водећим стручњацима за физичку припрему. Јасно је да га многи „виде“ искључиво у том сегменту свакодневног спортског живота. Али, није баш тако...
Спорт уз факултет
„Ожењен сам супругом Тијаном, с којом имам двојицу синова: старијег Вељка (24) и млађег Вука (22). Вељко је апсолвент на Правном факултету, док је Вук на трећој години гастрономије на ПМФ-у. Спортом се баве онолико колико им то допуштају обавезе на факултетима, свакако не професионално. Старији игра фудбал у мањим тимовима, из љубави, док млађи оде на рвачке тренинге, чак изађе и на такмичења, а воли и да оде на кошарку. Редовно, наравно, прате утакмице Воше у свим спортовима“.
Јованчевић се у свету спорта профилисао као рвачки шампион, човек који је на домаћој сцени освојио све што се освојити могло, док је био и учесник највећих светских догађаја, односно освајач бронзане медаље на Европском првенству у Финској, одржаном 1997. године, у категорији до 82 кг.
- Било је то у граду Коувола, који је орагнизовао рвачка такмичења и пре, али и после тог ЕП – почео је Јованчевић. –На првенство у Финску, поред мене, ишли су и Паја Ивошевић, Далибор Бушић, Ђорђе Миолски и још неки рвачи, а водио нас је селектор, данас нажалост покојни Бранислав Пиперски. Отишли смо тамо без неке помпе, јер тада су већ увелико кренула тешка времена за српско рвање, пошто смо били измучењи санкцијама и визним режимом још од 1992. Били смо мрцварени свим тим, а наш спорт био је у озбиљном паду и расулу, до те мере, да се размишљало да он пређе у неку нижу категорију.
Осврнуо се Аца на претходну, 1996, када је учествовао на Олимпијским играма у Атланти, где је освојио девето место.
- Већи део припрема тадашњи селектор Сретен Дамјановић и ја провели смо сами. У Атланту је с нама ишао у и Горан Касум, али је имао неку операцију, па је морао да прескочи добар део рада. Време је било ружно, борили су се, додуше, људи колико су могли, али, ето, припреме за Игре сам радио сам: дизао сам тегове и пењао се уз конопац, али нисам имао спаринг партнера, јер нико није желео да дође и помогне нам, пошто није било дневница и путних трошкова. У марту те године, олимпијску норму сам остварио на квалификацијама у Будимпешти, а пре Атланте смо успели толико да одем само на један припремни трунир у Румунију. На олимпијади сам био девети, забележивши по две победе и пораза, али сам читав тај рад наплатио годину дана касније, на Европском у Коуволи, када је мало ко више веровао да можемо да дођемо до неких запаженијих резултата.
Ипак, око Ациног врата се у Финској нашла бронзана медаља, што је за велику већину било огромно изненађење.
- На велике рвачке догађаје из Новог Сада увек је ишло доста људи. Тада су, међутим, уз нас били само Мића Тркуља, Сава Васиљевић и Бранко Мунижаба, јер је првенство било далеко, а нико нам тамо није давао шансе за значајније резултате. Када је ТВ-у јављено да ћу се борити за медаљу, то је било толико чудно, да су ме људи звали у хотелску собу, да провере да ли је то истина. Чак ме је позвао мој цимер, с којим сам годинама живео, с истим тим питањем.
О томе какав је био његов пут до победничког постоља, Јованчевић је рекао:
- Имао сам у Финској пет победа и један пораз, доживљен од руског борца у првом колу, који ме је онемогућио, због тадашњих правила, да стигнем до финала и битке за злато. После тога, нанизао сам тријумфе, подизао форму и нашао се у борби за треће место. Ривал ми је био одлични Швеђанин Линдберг, вишеструки првак света и освајач бројних медаља на највећим такмичењима, али сам га тада добио, на продужетке. Та медаља за мене није представљала само пуку сатисфакцију за све оно што сам у њу уложио, већ је представљала крај ноћне море и страховито олакшање. Уложио сам силне године рада, нисам одустајао попут неких мојих колега, јер нисам желео да дозволим да не остварим неки већи међународни резултат, који би ме потврдило као правог борца и некога ко је вредео, упркос свим недаћама. После тога, исте године, освојио сам медаљу истог сјаја и на Медитеранским играма у италијанском Барију. Тамо ме је Турчин Хамза Јерликаја спречио да урадим и нешто више, јер је био борац против којег једноставно нисам могао, због техника које је користио, а који је био вишеструки олимпијски, светски и европски шампион.
Доминантан на домаћој сцени
На домаћој сцени, Јованчевић је био доминантан. „ Два пута сам био, са Гавриловићем, првак велике СФРЈ, па сам исто учинио с Партизаном, па с Војводином – три пута, уз два Купа и наступе у Лиги првака. Једно седам пута био сам и појединачни шампион земље, а занимљиво је то да сам најбољи био у свим узрасним категоријама, од пионира, преко кадета, јуниора, омладинаца, до сениора. Ту ми ништа није промакло, иако сам наступао у разним категоријама. Чак сам, се, 1998, на наговор Бранка Симића, пријавио и у супертешкој категорији, иако сам имао само 92 кг. Тешкаши су се, међутим, удружили и запретили да се они неће такмичити ако ја наступим, јер немам довољну тежину. Наиме, морао сам да имам 100 кг и 50 грама и остао сам без тог наступа”.
Занимљиво је то да је Александар Јованчевић рођен у рвачком граду, хрватској Петрињи, па му је овај спорт некако био и суђен.
- То је био град с изузетно јаком школом рвања и са моћним клубом РК Гавриловић. Иако је сама варош имала око 17.000 житеља, имала је и олимпијске медаље, попут злата Лисјака и бронзе Ненадића, пуно европских и светских одличја и сјајних остварења омладинаца. Рвање је био статусни спорт у тој средини и, ако си рођен као мушкарац и желиш да се бавиш спортом, прво би обавезно пробао да то учиниш у рвању. Једноставно, иза њега су стајалали велика традиција и резултати, али и изузетно моћна фабрика „Гавриловић“. Међутим, као дете, нисам желео да се бавим тим спортом и не верујем да бих ни у другим гранама то озбиљније учинио. Више ме је занимало то да свирам тамбуру у школском оркестру, ишао сам и на хорско певање, чак и у хортикултурну групу, где сам показивао склоност ка цвећарству, икебанама посебно. На тој секцији било нас је укупно 20, при чему сам ја био једини дечак. Код мог деде у кући постојале су оргуље, па су ме и оне привлачиле, а учио сам и руски и енгелски језик – занимале су ме, дакле, сасвим другачије ствари од спорта.
Ипак, некако не иду заједно активности које је Аца навео да су га занимале и касније остварење каријере врхунског рвача.
- Ни мени то испрва није било јасно. И дан-данас волим да чујем лепу музику и да пребирам по жицама и диркама, онако, за своју душу. Али, видите, судбина је тако уредила и ту се ништа није могло...
Велика породична трагедија
Аца је имао још двојицу браће, а он је био најмлађи од њих. Нажалост, младе дане обележила је породична трагедија, када је изненада преминуо његов најстарији брат. „Драган, који је имао само 25 година, умро ми је на рукама”, са сетом и тугом, присетио се Јованчевић. „Није се осећао добро неких седам-осам дана, али су лекарске анализе и резултати показали да је здрав. Ипак, једне ноћи се срушио у кући, отац је био на дежурству, па сам покушавао да му помогнем масажом срца и вештачким дисањем. Борио сам се колико сам могао и знао, али је умро од јаког инфаркта. Поред њега, имам и средњег брата Јована, који је завршио Пољопривредни факултет и није се никада бавио спортом”.
О томе како се обрео на рвачкој струњачи, наш саговорник је казао:
- На локалном купалишту ме је, због грађе и физичке снаге, „снимио“ стари професор физичког Владимир Секулић, који је све момчиће у Петрињи усмерио на рвање. Он и његова супруга, која је предавала у другој основној школи, каналисали су сву најталентованију децу ка рвању и та селекција била је кључ успешности овог спорта у тој средини. Елем, почео сам да избегавам сусрете с професором, па је он почео да сачекује после посла мог оца Велимира, који је био војно лице и да га убеђује да дођем на тренинг. Ћале ми је то пренео и рекао ми да одем, да га овај не би свакодневно „ловио“. Нисам га послушао, и, када се исто десило и четврти или пети пут, тата је, врло педагошки, извукао каиш и излемао ме. И тако сам, ето, почео да тренирам рвање.
Рвачка сала била је одмах преко пута Ацине зграде и кроз прозор је будући шампион гледао на њу.
- Увелико сам већ био првотимац Гавриловића и четвртопласирани на омладинском Првенству света, када је мој Веља први пут дошао уживо да ме гледа на струњачи. Није то било као што је данас, када родитељи од првог дана посећују тренинге и све остало, али, ајде, то није тема ове наше приче...
Коначно, рекосмо да је Александар Јованчевић данас познат и признат као доказани кондициони тренер у спорту.
- Завршио сам Факултет за спорт и физичку културу у Новом Саду и имам звање дипломираног тренера у рвању. Имао сам запажене резултате у ватерполо клубу, заједно с мојим пријатељем Дејаном Станојевићем, да бих, на предлог Горана Елезовића, прешао у кошарку, па сам с Војводином освојио два КЛС-а, побеђивали смо и Звезду и Партизан на Спенсу и тај период ми је остао у лепом сећању. На позив Дарка Јевтића, прешао сам потом у рукометни клуб, с којим сам освојио по две титуле првака, Купа Србије, Суперкупа, Свесрпски куп, играли смо Лигу шампиона, такође је реч била о лепом периоду. С мојим великим пријатељем Душаном Алимпијевићем отишао сам потом у КК ФМП, па у Звезду, где смо урадили одличан посао. Почела је онда сарадња с одбојкашима Војводине, али и Новог Сада, па сам био део освајања чак 10 трофеја за шест сезона.
Спортиста Новог Сада и Војводине
„Поред европске бронзе, која ми је пуно тога донела, у срцу носим и освојену титулу првака државе 1989, са само 18 година, када сам био најбољи у Сарајеву, до 82 кг. То је било нешто што ми је пуно значило и дан-данас ме тај резултат испуњава великом срећом. Иначе, најбољи рвач Југославије био сам неколико година заредом. Резултате сам, углавном остваривао у домаћој конкуренцији, па сам проглашен и за спортисту Новог Сада, као и АП Војводине, за 1997. На листи најбољих у држави, те године био сам пети, иза величина какве су фудбалер Пеђа Мијатовић, кошаркаш Сале Ђорђевић и одбојкаш Вања Грбић. Мој резултат из Финске можда не звучи посебно јако, али био је вреднован и цењен због околности у којима је настао, а онда је дошло и национално признање, као потврда да сам вредео у не баш лаким годинама”...
Сада је, како рекосмо, Јованчевић задужен за кондициону спрему фудбалера Војводине.
- Од рвања, по мени, физички не постоји тежи спорт. То ми је донело ментални „софтвер“ који ми је помогао у раду на кондиционој припреми. Ту првенствено мислим на физиологију. У договору с председником Воше, Драгољубом Збиљићем, прешао сам у фудбалски клуб и, најискреније, у том послу уживам. Велики сам војводинаш и, са Збиљићевим доласком, сведок сам да је почела да се ствара нова и модерна Војводина, клуб 21. века. Срећан сам што сам део тог пројекта и што се у клубу мења баш све. Верујем да ћемо у томе да истрајемо – закључио је Александар Јованчевић, који је, иначе, и генерални секретар Спортског друштва Војводина.
