(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЈОСИФ ИЛИЋ, НЕКАДАШЊИ ФУДБАЛЕР ВОЈВОДИНЕ, ТРЕНЕР И СЕЛЕКТОР Мајка ме је родила да будем фудбалер

Једоставно, везивао сам га, кроз клубове у којима је играо, за поднебље Панонске низије и нисам могао ни да претпоставим да је ту, заправо, стигао из неких других крајева. А онда сам, кроз разговор с њим, сазнао да то није баш тако и да је рођен и да је први део детињства провео у Александровцу, винородном крају наше земље и да се, тек с навршених 11 година, заједно с породицом преселио на север Србије. Било како било, популарни Јоцко оставио је дубок траг у домаћем фудбалу, као један од предводника ФК Војводина у другој половини седамдесетих и првој осамдесетих година прошлог века.

- Искрено, мислим да ме је мајка родила да будем фудбалер – казао је Илић. – Саткан сам од различитих лопти, у то дубоко верујем, свеједно да ли од оних стонотениских, фудбалских, или неких трећих, то није битно. Убеђен сам да сам био преодређен да будем спортиста. Отац ми је био кројач, мати домаћица и рођен сам у Жупском Александровцу, а у ове крајеве стигли смо онда када је тата пронашао посао у модној конфенкцији „Углед“ у Темерину. Били смо сиромашна породица, која се доселила у Војводину захваљујући татином шнајдерском занату и решености да напусти тежак посао на земљи и почне да ради свој занат. 

Присетио се Јоцко одмах и властитих спортских почетака.

- На мене је пресудно утицао, у одлуци да почнем да се бавим спортом, мој учитељ Миодраг Живковић, чувени Мија Лелек, који је играо за Жупу из Александровца, који је био висок и леп човек и који је фудбал играо левом ногом. Био сам одличан ђак у прва четири разреда, видео је да волим ту игру и често би ме, када нам је дао задатак да нешто код куће урадимо или научимо неку песмицу, првог испитао и онда ми дао лопту да одем у двориште. То ми је остало урезано у сећање... Ишао сам, у чезама, на гостовања Жупе, па бих гледао утакмице и дивио се шареним штуцнама које су играчи носили. Све то, много је утицало на мене. Био сам прави ђаволак, играо сам са старијима од себе, иако сам увек био ситан грађом. Тражио сам начин како да надоместим тај хендикеп који нисам могао да променим, а нисам био ни трениран или учен играч, већ сам решења сам тражио. Ето, зато сам одмах и рекао да ме је мајка родила да играм фудбал. Родитељи ме нису ни гурали, нити су ми бранили да играм фудбал: имали су свој живот који није био лак, а мене су пустили да се сам борим.

По доласку у Темерин, каже, могло је да се догоди да промени спорт...

- Био сам пети или шести разред основне школе, а преко пута наше куће налазио се стонотениски клуб, у којем је било лепо, топло зими, па сам почео тамо да тренирам . И, кренуло ми је добро, па, данас када се тога сетим, то ми је пуно помогло у каснијој фудбалској каријери. Био сам природан играч, моје тело није било вајано неким вежбама. У то време више нисам био одликаш, већ осредњи ђак, али поново ме је један наставник одвео на фудбал, у локални ТСК и ту сам почео да тренирам. Био сам стварно добар као пионир и кадет, да се не хвалим претерано, стигао сам и до првог тима када сам имао 18, а онда сам, с неких 20, добио позив да одем на пробу у Бачку из Бачке Паланке. Потписао сам уговор с тим клубом, а тек када сам стигао у Војводину, отац је почео редовније да гледа моје утакмице.

Признао је Јоцко да је волео да лопта што више буде код њега и зато је природно и то што је играо у средини терена.

- Наравно! Толико сам волео лопту, да сам је носио и кући. Још у селу, велики су ме волели и, када би се неки сусрет завршио, а како смо имали само један фудбал, онај на шнирање, давали би ми га да га чувам до следећег играња. Ја сам га онда мазао с машћу, гланцао, али и жонглирао и шутирао у зид. Елем, по доласку у Бачку, тај тим је играо у другом рангу и био стабилан лигаш, с добрим, такмичарским тимом. Клуб је држао Станко Малетин Вава, имали смо добре услове, добијали и новац, односно премије и то никада није каснило. Мој кум Зеленовић, који је тада играо у подмалтку Војводине, предложио ми је да пробам у Бачкој Паланци и ја сам то прихватио. Тренер Бачке био је чувени чика Фрања Хирман, који ме је прихватио и моја прича је почела да се развија. Човек сам који не воли да мења ствари у животу, шест година сам провео у тој средини, све до 1976. 

Баш те године прешао је Јосиф у редове Војводине, у екипу која је по свему заслужила да буде шампионска, али то никада није била.

- У Бачкој сам играо на атрактиван начин и људи су ме волели. И ја сам волео штос у игри, али и да се истакнем, будем виђен и забавим публику. Једне зиме, на турниру у Илоку, састали смо се с Војводином и победили је с 3:1. Одиграо сам одлично, као и читав тим, против екипе у којој су били Јурчић, Рутоњски, Новоселац... У то време Звонко Ивезић је отишао у Француску и, после утакмице, тадашњи тренер Новосађана Тодор Веселиновић питао ме је да ли бих желео да пређем у Војводину. Помислио сам да бих одмах, истог трена, пешке кренуо за Нови Сад, толико сам то хтео. Црвено-бели су тражили неког ко ће да у екипи наследи легендарног Звонцета, који је био изванредан фудбалер, гол-играч, знао је фудбал, паклен... Ето, та утакмица ме је препоручила, иако је и пре тога, док је тим водио Вујадин Бошков, Војводина пратила моје игре у Бачкој. Међутим, Вујке је, када ме је уживо видео, питао чика Дечу Парабућског како ја, тако ситан, уопште могу да будем фудбалер... У тиму су тада били Брзић, Пирмајер, Савић, праве атлете, а једини нижи био је Силвестер Такач, који је био као струја.

Веселиновић је, пак, волео виц играче и нашао се Илић у Војводини.

- На моју жалост, та екипа почела је да се осипа, а максимум је достигла сезону раније, када је била вицешампион Југославије и када је победила Хајдук у Сплиту са 4:1. Када сам стигао, тим је кренуо силазном путањом и није више био на високом  нивоу. Јесмо освојили Средњоевропски куп 1977, али смо се, генерално, пуно мучили. У животу спортисте није све мед и млеко, има ту и мало горчине, па и киселине, уместо Тозе екипу је преузео Станковић, који је, такође, волео атлете, никако не и оне од 50-60 кила, колико сам ја имао. Поделио нас је на две групе: једни су тренирали, а остали, међу којима сам био и ја, ишли су на помоћни терен и шутирали лопту о зид источне трибине стадиона. По придоди сам велики борац. Нисам био Станетов избор, али сам знао ко сам и шта могу, борио сам се, тренирао још јаче, играо само славарошке утакмице по селима, решен да ћу да се покажем кад-тад. На отварању стадиона у Жабљу, играли смо против другог тима Црвене звезде и славили с 2:0. Не сећам се да ли сам постигао један или оба гола, тек одиграо јако добро и после тога постао сам стандардни првотимац.

Тадашњу селектори, нашли смо податак, пратили су Илићеве игре...

- То не знам – прекинуо нас је Јоцко. – Нисам имао такав осећај. Играо сам добро, био пуно пута играч утакмице, постизао голове, асистирао, али Војводина тада није била добра. Џаба су ми биле запажене партије, изгледао сам онако како сам изгледао, тако да никада нисам био позиван. Јесам, додуше, био кандидат за олимпијску селекцију још док сам играо у Бачкој, али никада за најбољи тим. Истине ради, било је тада на мојој позицији више сјајних играча, попут Пижона, Сафета Сушића, Јурице Јерковића, Моце Вукотића, Ненада Грачана, Марка Млинарића и да не ређам даље. Реалан сам човек и признајем да је заиста била жестока конкуренција у којој је било јако тешко наметнути се.

Илић је у Војводини био до 1986. године, када је напустио клуб.

- Имао сам тада већ 36 година и све то се окончало неславно. Тада је тренер био Вукашин Вишњевац, који је од нас тражио пуно трчања и уклизавања, па сам, као капитен и најстарији играч, почео да му опонирам. На припремама смо, у Книну, изгубили од Динаре с 3:0, а утакмицу су гледали и неки чланови управе. Вишњевац се издерао на нас, а ја сам му одговорио да заиста нисмо добро изгледали и питао га да ли је видео макар једну добру ствар. Узео ме је на зуб због тог питања и практично је то био крај наше сарадње, али и моје каријере активног фудбалера.

Док је још играо, како сам тврди, Јосиф Илић размишљао је и о бављењу тренерским позивом, што је и уследило.

- Фудбал је мој живот и остаће тако док не умрем. Био сам у материји, узимао сам добре ствари од тренера с којима сам радио, а лоше остављао по страни. У то време већина ствари била је ствар импровизације, а данас је струка постала истинска наука. Разговарао сам с Јовом Коврлијом и Дујом Драшковићем, који су тренинге и утакмице радили базирајући се на науци, системима, индивидуалном раду и слично. Добио сам прву генерацију у омладинској школи Војводине, у којој су били Лео Леринц, Дамир Стојак, Игор Богдановић и још неки момци рођени 1974. и 1975. Уз Жарета Николића, Ацу Козлину и Јову Коврслију, стасавао сам као тренер, а потом сам, уз тренера Мишу Косановића, постао његов асистент у првом тиму. 

Управо је, уз Косановића, Јоцко је стигао и до репрезентације Малте, у којој је после провео шест година као селектор.

- Прихватио сам да будем директор тамошње аматерске асоцијације. После две године, међутим, Косановић је отишао у Црвену звезду, а Малтежани су ме замолили да одрадим с националним тимом припреме на Златбору које су већ биле заказане. Прихватио сам и остао тамо до 2001. и водио сам тим у 41 утакмици. После тога сам радио у Будућности из Банатског Двора, Војводини, био и у Кини, као саветник и, на крају РФК Новом Саду, где сам 2012. и завршио каријеру –заокружио је причу Јосиф Илић, данас фудбалски пензионер.