(NE)ZABORAVLJENI: JOSIF ILIĆ, NEKADAŠNJI FUDBALER VOJVODINE, TRENER I SELEKTOR Majka me je rodila da budem fudbaler

Jedostavno, vezivao sam ga, kroz klubove u kojima je igrao, za podneblje Panonske nizije i nisam mogao ni da pretpostavim da je tu, zapravo, stigao iz nekih drugih krajeva. A onda sam, kroz razgovor s njim, saznao da to nije baš tako i da je rođen i da je prvi deo detinjstva proveo u Aleksandrovcu, vinorodnom kraju naše zemlje i da se, tek s navršenih 11 godina, zajedno s porodicom preselio na sever Srbije. Bilo kako bilo, popularni Jocko ostavio je dubok trag u domaćem fudbalu, kao jedan od predvodnika FK Vojvodina u drugoj polovini sedamdesetih i prvoj osamdesetih godina prošlog veka.

- Iskreno, mislim da me je majka rodila da budem fudbaler – kazao je Ilić. – Satkan sam od različitih lopti, u to duboko verujem, svejedno da li od onih stonoteniskih, fudbalskih, ili nekih trećih, to nije bitno. Ubeđen sam da sam bio preodređen da budem sportista. Otac mi je bio krojač, mati domaćica i rođen sam u Župskom Aleksandrovcu, a u ove krajeve stigli smo onda kada je tata pronašao posao u modnoj konfenkciji „Ugled“ u Temerinu. Bili smo siromašna porodica, koja se doselila u Vojvodinu zahvaljujući tatinom šnajderskom zanatu i rešenosti da napusti težak posao na zemlji i počne da radi svoj zanat. 

Prisetio se Jocko odmah i vlastitih sportskih početaka.

- Na mene je presudno uticao, u odluci da počnem da se bavim sportom, moj učitelj Miodrag Živković, čuveni Mija Lelek, koji je igrao za Župu iz Aleksandrovca, koji je bio visok i lep čovek i koji je fudbal igrao levom nogom. Bio sam odličan đak u prva četiri razreda, video je da volim tu igru i često bi me, kada nam je dao zadatak da nešto kod kuće uradimo ili naučimo neku pesmicu, prvog ispitao i onda mi dao loptu da odem u dvorište. To mi je ostalo urezano u sećanje... Išao sam, u čezama, na gostovanja Župe, pa bih gledao utakmice i divio se šarenim štucnama koje su igrači nosili. Sve to, mnogo je uticalo na mene. Bio sam pravi đavolak, igrao sam sa starijima od sebe, iako sam uvek bio sitan građom. Tražio sam način kako da nadomestim taj hendikep koji nisam mogao da promenim, a nisam bio ni treniran ili učen igrač, već sam rešenja sam tražio. Eto, zato sam odmah i rekao da me je majka rodila da igram fudbal. Roditelji me nisu ni gurali, niti su mi branili da igram fudbal: imali su svoj život koji nije bio lak, a mene su pustili da se sam borim.

Po dolasku u Temerin, kaže, moglo je da se dogodi da promeni sport...

- Bio sam peti ili šesti razred osnovne škole, a preko puta naše kuće nalazio se stonoteniski klub, u kojem je bilo lepo, toplo zimi, pa sam počeo tamo da treniram . I, krenulo mi je dobro, pa, danas kada se toga setim, to mi je puno pomoglo u kasnijoj fudbalskoj karijeri. Bio sam prirodan igrač, moje telo nije bilo vajano nekim vežbama. U to vreme više nisam bio odlikaš, već osrednji đak, ali ponovo me je jedan nastavnik odveo na fudbal, u lokalni TSK i tu sam počeo da treniram. Bio sam stvarno dobar kao pionir i kadet, da se ne hvalim preterano, stigao sam i do prvog tima kada sam imao 18, a onda sam, s nekih 20, dobio poziv da odem na probu u Bačku iz Bačke Palanke. Potpisao sam ugovor s tim klubom, a tek kada sam stigao u Vojvodinu, otac je počeo redovnije da gleda moje utakmice.

Priznao je Jocko da je voleo da lopta što više bude kod njega i zato je prirodno i to što je igrao u sredini terena.

- Naravno! Toliko sam voleo loptu, da sam je nosio i kući. Još u selu, veliki su me voleli i, kada bi se neki susret završio, a kako smo imali samo jedan fudbal, onaj na šniranje, davali bi mi ga da ga čuvam do sledećeg igranja. Ja sam ga onda mazao s mašću, glancao, ali i žonglirao i šutirao u zid. Elem, po dolasku u Bačku, taj tim je igrao u drugom rangu i bio stabilan ligaš, s dobrim, takmičarskim timom. Klub je držao Stanko Maletin Vava, imali smo dobre uslove, dobijali i novac, odnosno premije i to nikada nije kasnilo. Moj kum Zelenović, koji je tada igrao u podmaltku Vojvodine, predložio mi je da probam u Bačkoj Palanci i ja sam to prihvatio. Trener Bačke bio je čuveni čika Franja Hirman, koji me je prihvatio i moja priča je počela da se razvija. Čovek sam koji ne voli da menja stvari u životu, šest godina sam proveo u toj sredini, sve do 1976. 

Baš te godine prešao je Josif u redove Vojvodine, u ekipu koja je po svemu zaslužila da bude šampionska, ali to nikada nije bila.

- U Bačkoj sam igrao na atraktivan način i ljudi su me voleli. I ja sam voleo štos u igri, ali i da se istaknem, budem viđen i zabavim publiku. Jedne zime, na turniru u Iloku, sastali smo se s Vojvodinom i pobedili je s 3:1. Odigrao sam odlično, kao i čitav tim, protiv ekipe u kojoj su bili Jurčić, Rutonjski, Novoselac... U to vreme Zvonko Ivezić je otišao u Francusku i, posle utakmice, tadašnji trener Novosađana Todor Veselinović pitao me je da li bih želeo da pređem u Vojvodinu. Pomislio sam da bih odmah, istog trena, peške krenuo za Novi Sad, toliko sam to hteo. Crveno-beli su tražili nekog ko će da u ekipi nasledi legendarnog Zvonceta, koji je bio izvanredan fudbaler, gol-igrač, znao je fudbal, paklen... Eto, ta utakmica me je preporučila, iako je i pre toga, dok je tim vodio Vujadin Boškov, Vojvodina pratila moje igre u Bačkoj. Međutim, Vujke je, kada me je uživo video, pitao čika Deču Parabućskog kako ja, tako sitan, uopšte mogu da budem fudbaler... U timu su tada bili Brzić, Pirmajer, Savić, prave atlete, a jedini niži bio je Silvester Takač, koji je bio kao struja.

Veselinović je, pak, voleo vic igrače i našao se Ilić u Vojvodini.

- Na moju žalost, ta ekipa počela je da se osipa, a maksimum je dostigla sezonu ranije, kada je bila vicešampion Jugoslavije i kada je pobedila Hajduk u Splitu sa 4:1. Kada sam stigao, tim je krenuo silaznom putanjom i nije više bio na visokom  nivou. Jesmo osvojili Srednjoevropski kup 1977, ali smo se, generalno, puno mučili. U životu sportiste nije sve med i mleko, ima tu i malo gorčine, pa i kiseline, umesto Toze ekipu je preuzeo Stanković, koji je, takođe, voleo atlete, nikako ne i one od 50-60 kila, koliko sam ja imao. Podelio nas je na dve grupe: jedni su trenirali, a ostali, među kojima sam bio i ja, išli su na pomoćni teren i šutirali loptu o zid istočne tribine stadiona. Po pridodi sam veliki borac. Nisam bio Stanetov izbor, ali sam znao ko sam i šta mogu, borio sam se, trenirao još jače, igrao samo slavaroške utakmice po selima, rešen da ću da se pokažem kad-tad. Na otvaranju stadiona u Žablju, igrali smo protiv drugog tima Crvene zvezde i slavili s 2:0. Ne sećam se da li sam postigao jedan ili oba gola, tek odigrao jako dobro i posle toga postao sam standardni prvotimac.

Tadašnju selektori, našli smo podatak, pratili su Ilićeve igre...

- To ne znam – prekinuo nas je Jocko. – Nisam imao takav osećaj. Igrao sam dobro, bio puno puta igrač utakmice, postizao golove, asistirao, ali Vojvodina tada nije bila dobra. Džaba su mi bile zapažene partije, izgledao sam onako kako sam izgledao, tako da nikada nisam bio pozivan. Jesam, doduše, bio kandidat za olimpijsku selekciju još dok sam igrao u Bačkoj, ali nikada za najbolji tim. Istine radi, bilo je tada na mojoj poziciji više sjajnih igrača, poput Pižona, Safeta Sušića, Jurice Jerkovića, Moce Vukotića, Nenada Gračana, Marka Mlinarića i da ne ređam dalje. Realan sam čovek i priznajem da je zaista bila žestoka konkurencija u kojoj je bilo jako teško nametnuti se.

Ilić je u Vojvodini bio do 1986. godine, kada je napustio klub.

- Imao sam tada već 36 godina i sve to se okončalo neslavno. Tada je trener bio Vukašin Višnjevac, koji je od nas tražio puno trčanja i uklizavanja, pa sam, kao kapiten i najstariji igrač, počeo da mu oponiram. Na pripremama smo, u Kninu, izgubili od Dinare s 3:0, a utakmicu su gledali i neki članovi uprave. Višnjevac se izderao na nas, a ja sam mu odgovorio da zaista nismo dobro izgledali i pitao ga da li je video makar jednu dobru stvar. Uzeo me je na zub zbog tog pitanja i praktično je to bio kraj naše saradnje, ali i moje karijere aktivnog fudbalera.

Dok je još igrao, kako sam tvrdi, Josif Ilić razmišljao je i o bavljenju trenerskim pozivom, što je i usledilo.

- Fudbal je moj život i ostaće tako dok ne umrem. Bio sam u materiji, uzimao sam dobre stvari od trenera s kojima sam radio, a loše ostavljao po strani. U to vreme većina stvari bila je stvar improvizacije, a danas je struka postala istinska nauka. Razgovarao sam s Jovom Kovrlijom i Dujom Draškovićem, koji su treninge i utakmice radili bazirajući se na nauci, sistemima, individualnom radu i slično. Dobio sam prvu generaciju u omladinskoj školi Vojvodine, u kojoj su bili Leo Lerinc, Damir Stojak, Igor Bogdanović i još neki momci rođeni 1974. i 1975. Uz Žareta Nikolića, Acu Kozlinu i Jovu Kovrsliju, stasavao sam kao trener, a potom sam, uz trenera Mišu Kosanovića, postao njegov asistent u prvom timu. 

Upravo je, uz Kosanovića, Jocko je stigao i do reprezentacije Malte, u kojoj je posle proveo šest godina kao selektor.

- Prihvatio sam da budem direktor tamošnje amaterske asocijacije. Posle dve godine, međutim, Kosanović je otišao u Crvenu zvezdu, a Maltežani su me zamolili da odradim s nacionalnim timom pripreme na Zlatboru koje su već bile zakazane. Prihvatio sam i ostao tamo do 2001. i vodio sam tim u 41 utakmici. Posle toga sam radio u Budućnosti iz Banatskog Dvora, Vojvodini, bio i u Kini, kao savetnik i, na kraju RFK Novom Sadu, gde sam 2012. i završio karijeru –zaokružio je priču Josif Ilić, danas fudbalski penzioner.