(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ИРЕНА ГАЛ МОЛНАР Новосађанка која је ОСВОЈИЛА ДРЖАВНЕ ТИТУЛЕ, бронзу на ЕП и владала кошаркашким теренима Југославије
Рођена Новосађанка, бивша кошаркашица Ирена Гал-Молнар (75), давно је обезбедила место међу спортским легендама наше бивше, наравно и данашње земље.
Играла је на позицији центра у екипи Војводине, која је, да подсетимо наше млађе читаоце, два пута била најбоља у СФР Југославији (1969. и 1970. године), а управо је Ирена, заједно с великом Маријом Вегер, била предводник те трофејне генерације. Највећи успех у спортској каријери Гал-Молнар остварила је 1972. године, када је с осталим девојкама и под вођством селектора Ладислава Демшара, освојила брнозану медаљу на Европском првенству, које је играно у Холандији.
Данас Ирена Гал-Молнар живи миран, али веома активан живот, пошто је инструкторка јоге и има свој студио у којем, заједно са ћеркама Жужом и Евом, подучава овој вештини све оне који су за то заинтересовани.
- На свет сам дошла 1950. године и то у спортској породици – истакла је Ирена. – Мој отац Ференц се у младости бавио фудбалом, а после се посветио куглању, у којем је била и моја мајка Марија. Становали смо веома близу куглане, на углу улица Лазе Костића у Аугуста Цесарца, тако да је некако било и нормално то што су се обоје определили за тај спорт. Моја мама је била врсна куглашица, па је била члан екипе која је била државни првак 1956. године, а исти резултат је поновила два пута у игри парова.
Наша саговорница се, још као девојчица, определила за спорт, показујући да „ивер не пада далеко од кладе“, како то наш народ уме да каже.
- Још док сам ишла у обданише, одвели су нас у Партизан 2, после чега сам осам пуних година вежбала гимнастику. Успут сам пробала и балет, али, због висине, нисам у њему дуго остала. И с гимнастиком сам завршила, пошто двовисински разбој није, за мене, био довољни висок, па су људи из клуба морали, због дужине мојих ногу, да га прилагођавају и подижу горњу притку. После тога, опробала сам се и у атлетици и осталим базичним спортовима, што је, и иначе, веома корисно, када су деца и млади људи у питању.
Отац ме је усмеравао ка спорту
Велики подршку и ослонац у бављењу спортом, Ирена Гал-Молнар, али и њена рођена сестра, имале су од родитеља, а посебно од оца Ференца. „Тата ме је увек усмеравао на спорт, јер трудио се да, због висине, имам добро држање и често ме је лупкао по леђима да се исправим и не будем погурена. Имам и осам година старију рођену сестру Марију, која је била врсна пливачица и препливавала је Дунав, али се није бавила спортом. Свирала је виолину, касније је завршила медицину и постала педијатар, а данас живи у Немачкој”.
Тек у 14. години, Гал-Молнарова „открила“ је кошарку. Испричала нам како се то догодило:
- Сећам се, била је то недеља, преподне, када ме је брат од тетке одвео на Еђшег, на којем су кошаркашице Војводине играле с Младом Босном. То је заиста био мој први сусрет с кошарком и све што сам тамо видела јако ми се допало. Почела сам да одлазим на тренинге, а први тренер био ми Јанош Албрехт, ваш колега, спортски новинар у „Мађар соу“ и диван педагог. Ипак, кратко сам радила с њим, јер сам већ с 15 година била пребачена у сениорски тим, пошто сам била висока 176 цм, а у годинама које су долазиле, досегла сам до 184 цм, што је, када су у питању жене, била поприлична висина. Наравно, играла сам на позицији центра, а у првом тиму је тада тренер био Ладислав Демшар.
После само четири године, Ирена је стигла до две државне титуле с Војводином. „Црвено-беле“ девојке су биле неприкосновене тих година, па су трофеји били логична последица квалитета тима у којем су тада играле, поред Гал- Молнарове и Вегерове, и Раушки, Грбићева, Петровићева, Ивановићева, Јелићева, Тот, Радманова, Башићева, Љубојевићева и Шандор.
- Већ од 1966. године почеле смо да бележимо успехе, тако да су наше две титуле наишле само као логичан след догађаја. Имале смо Марију Вегер, најбољу играчицу свих времена, коју ни данас још нико није престигао, али и фантастично другарство. Живели смо као једна породица, а изузетно нас је, с места директора клуба, водио и гурао у правом смеру Јоца Хорват. Последица свега биле су две титуле првакиња Југославије, које су и данас највећи успеси новосадске женске кошарке.
Сходно редоследу ствари, у следећој сезони Војводина је наступила у Купу европских шампиона.
Без много тренера
У највећем делу каријере, Ирену Гал-Молнар тренирао је, и у Војводини и у репрезентацији, Ладислав Демшар. „ Када су Демика и Марија, 1972, отишли у Италију, радила сам са Лајошем Кокаијем, а после њега тренер ми је био и Ференц Гал. Иако имамо исто презиме, никаквих родбинских веза међу нама није било. Ето, то су стручњаци с којима сам сарађивала током каријере”.
- Посебно памтим дуел с летонском ТТТ Даугавом, тимом из Риге, који је био првак тадашњег СССР-а. Тај сусрет одигран је пред крцатим трибинама сале на Новосадском сајму, чак неких 1.000 људи остало је пред капијама, јер је публика желела на делу да види и нас, али и највишу кошаркашицу света, 215 цм високу и 127 кг тешку Уљану Семјонову, играчицу Даугаве. Иако би многи могли да помисле да ми битке с њом нису биле баш лаке, ситуација је била другачија. Изузетно ми је пријало да се носим с џиновском ривалком, па сам успела да постигнем 25 поена, све испод њене руке. Та утакмица, ето, остала ми је у заиста лепој успомени из каријере.
Ипак, још један дуел побуђивао је посебну пажњу Новосађана, јер су и Војводина и Партизан с Телепа тада били у самом врху југословенске женске кошарке.
Диплома на ПМФ-у
Ирена је, како сам каже, дипломирала на време на ПМФ-у и стекла диплому микробиолога. „ Никада нисам радила у струци, јер, једноставно, нисам имала афинитета према томе да предајем ученицима. Желела сам и себе видела на неком институту, што тада није било могуће и отишла сам у новинаре. После бомбардовања, моја добра другарица Зорица Башић-Јовановић, такође чланица прве шампионске екипе Војводине, одвела ме је на јогу и схватила сам да је то нешто што је јако, јако здраво. Имала сам срећу да сам имала добре учитеље и после осам година сам се осамосталила и имам цертификат. Обе моје ћерке завршиле су право, али нису желели њиме да се баве, већ су кренуле мојим стопама и држе јога часове заједно са мном”.
- То је увек било нешто посебно... Телепчанке су имале добру екипу, предводио их је тренер Ласло Ратгебер – Кеника, и оне су освајале треће место у првенству државе када смо ми биле првакиње. Када смо играле градски дерби, сала некадашњег Кабела била је, по правилу, испуњена до последњег места и ти сусрети су остали дубоко урезани у моја спортска сећања.
Што се репрезентације Југославије тиче, Гал-Молнар је у њој први пут заиграла у периоду када је била тинејџерка.
- Интересантно је да сам најпре дебитовала у сениорској репрезентацији, са 17 година, иако сам имала право да још две године наступам и за јуниорке. Паралелно сам касније играла за обе селекције, али сам с најјачим тимом стигла до највећег успеха у каријери, 1970. године, када смо у Холандији освојиле треће место на Европском првенству и бронзану медаљу. Иако сам била међу најмлађима, одиграла сам велику улогу у утакмици која нас је одвела до бронзе, у којој су нам ривалке биле кошаркашице ЧССР-а. Победиле смо, после продужетка, пошто је сусрет завршен резултатом 65:65. После додатних пет минута, резултат је био 73:71 за нас, а последња четири поена за нас била су моје дело. Поред мене, за државни тим су, од играчица Војводине, наступале и Марија Вегер, односно Ана Тот. Захваљујући тој медаљи, касније сам добила и национално признање, које ми данас пуно значи.
„Галова осветлала образ”
Игре репрезентације Југославије на ЕП у Холандији и пут до бронзе, пратио је и лист „Дневник“, а наш легендарни новинар спортске редакције, Владимир Вујин, тада је, тексту под насловом „Галова осветлала образ“, написао: „У драматичној утакмици, Југословенке су савладале Чегословакиње, после продужетка. У додатних пет минута, на сцену је ступила Ирена Гал, која је нешто пре тога ушла у игру. Њен први шут ка кошу ривалки био је успешан, изједначила је резултат на 71:71, а читава дворана била је на ногама. Време се неумитно приближавало крају, када су Чехиње кренуле у брзи противнапад, али су очигледно биле нервозне, па шут високе Јошкове није погодио мету. Наше девојке докопале су се лопте и силовито кренуле у напад, само десетак секунди пре краја. Лопта се поново нашла у рукама Галове, која је храбро, као да није у питању шут за „бити или не бити“, прецизно нанишанила и погодила за победу”.
Запамтила је Ирена по лепом турнеју коју је с националним тимом имала у Кини, а на којој су се девојке и младићи из наше земље задржали пуних месец дана.
- И то су заиста лепа сећања, јер смо за то време обишли чак пет кинеских градова и играли пријатељске сусрете с Кинескињама. Спортисти из те земље били су изоловани чини ми се пуних 25 година, а ми и наше колеге, били смо први с којима су њихове репрезентације имале прилику да одмере снаге. Утакмице је пратило јако пуно гледалаца, па се сећам да смо, приликом уласка у салу, ишли у апсолутни мрак, а тек када би се светла упалила, схватили бисмо пред каквим и колико бројним аудиторијумом треба да играмо. Веома посећени били су и тренинзи које смо тамо имали, јер су домаћини, вероватно, желели нешто ново да науче.
Занимљиво је и то што је Гал-Молнар 1975. године била најбољи стрелац домаћег првенства, а „балерина под кошевима“, како су је новинари прозвали, тада је постигла укупно 607 поена.
Здраво ривалство
Можда се некоме чинило да је ривалство између Војводине и Партизана с Телепа превазилазило оквире спорта, али Ирена Гал-Молнар нема никакву дилему када се о томе поведе реч. „Било је то апсолутно јако здраво ривалство. И данас сам јако добра пријатељица са Станком Стошић, баш смо добре другарице. Ипак, када бисмо се нашле на терену, биле су то одличне и узбудљиве утакмице, како на Телепу, тако и у нашој сали и сви смо тежили томе да победимо”.
- Од 1945. па до 1990. године, нашла сам се на 11. месту најбољих „снајперки“ у нашем првенству. Међутим, запослила сам се, радила сам као новинарка, обавезе су постале велике и, једноставно, у 27. години решила сам да се повучем и препустим место млађим девојкама. Убрзо смо, супруг Андраш и ја добили две ћерке – 1978. године родила се Жужа, а 1980. и Ева, тако да сам се посветила породичним и професионалним обавезама. Ипак, никада нисам престала с рекреативним играњем кошарке и баскета, па сам с екипом РТВ Нови Сад сваке године учествовала на такозваним „телевизијадама“. Поред мене, играле су Ержебет Турански, Каталин Хорват, Вера Павлик, Хајналка Буда и нико на тим такмичењима није могао да нас победи.
Осам пуних година после повлачења из активног играња кошарке, тачније 1985, тренер Демшар позвао је Вегерову и Ирену да помогну Војводини да се врати у најјачу југословенску лигу.
- Обе смо се одазвале, све утакмице добиле смо с великом разликом и вратили „црвено-бели“ тим у елиту. И не само то: после само једног тренинга с екипом, у првом сусрету играле смо с новосадским Партизаном, а ја сам постигла чак 33 поена. Две сјајне и искусне кошаркашице, писали су тада новинари, играле су као девојчице, а Демшар је, гласно размишљајући, пред старт у повратничкој сезони, рекао да би највеће појачање за Војводину било када би успели да ме наговоре да одиграм још једну сезону. Иако сам већ имала 36 година, у другој лиги сам била најбоља кошаркашица, с подједнако добрим учинком и у одбрани и у нападу. Нисам, међутим, прихватила ту понуду, јер ми је доста било путовања, кући је била моја породица и то је био и коначни завршетак мог активног бављења кошарком – завршила је беседу Ирена Гал-Молнар.
Александар Предојевић