(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: БРАНИМИР ПЕТРИЋ ЧАУРА, КОШАРКАШКА ИКОНА НОВОГ САДА 70-ТИХ И 80-ТИХ На првом тренингу осећао се као „13. прасе” – иако много нижи растом, пленио сјајним прегледом игре и брзином
Данас је Бранимир Петрић (66), познат у Новом Саду и као Чаура, пензионер и човек који брине свакодневне животне бриге, као и већина осталих суграђана.
На Грбавици, где живи, можете овог прилично младоликог „пензоса“ да сретнете како вози бицикл, али је, нарочито када су у питању млађи Новосађани, прилично тешко да у њему препознају некадашњег дугогодишњег капитена и плејмејкера кошаркаша Војводине.
А он јесте био баш то и, иако никада није у каријери заиграо у суперлигашкој конкуренцији, успео је да се избори за статус својеврсне спортске иконе и човека с којим се, на неки специфичан начин, повезивала кошарка која се тада играла у граду ушушканом на десној обали Дунава.
– Рођени сам Новосађанин, који је на свет дошао 1959. године – почео је свој „животопис“ Петрић. – Ишао сам у Основну школу „Ђура Даничић“, која се налазила код бившег „Кулпина“, који данас више не постоји. После сам завршио Змај Јовину гимназију, а касније сам уписао Вишу економску, и завршио и Економски факултет, уз рад. Радио сам 30 година у „Нафтагас промету“, а онда још 13, у једној приватној фирми. Имао сам, уз то, и четири године спортског стажа, а последње године сам активни пензионер.
Прича из детињства
Занимљиво је како је Бранимир Петрић добио надимак Чаура и по њему постао препознатљив.
„То је прича из мог детињства на Београдском кеју. Дуго сам тамо живео, а у комшилуку су ми били спортски терени у оквиру баште Дома ЈНА и тамо смо се често играли. Наравно, долазила је и војска из Команде града. Имао сам надимак по лику из некадашње Стрипотеке, који се звао Чарафингла, или нешто тако, али су ме војници прекрстили у нешто што им је било ближе и тако сам постао и за читав живот остао – Чаура...
Његови спортски почеци везују се за време када је репрезентација Југославије, први пут у историји, постала првак света.
– Све је почело 1970. године. Имао сам 11 година и од тада су деца почела масовно да се пребацују с фудбала на кошарку. Заједно с једним другаром, отишао сам у КК Војводина, пошто је он знао тадашњег тренера првог тима Милутина Мињу. Пошто је тај мој друг, иначе из Зрењанина, био снажнији и виши, он је остао у сали Кабела, а ја сам отишао у ОШ „Ђорђе Натошевић“, код тренера Ференца Гала, где се налазила почетничка секција. Занимљиво, од свих који су тада били на тренинзима, у кошарци сам остао једино ја.
О томе како памти спортски Нови Сад из времена раних седамдесетих година прошлог века, Чаура није имао дилему.
– Био је доминантан фудбал, нарочито после титуле првака Југославије, коју је Војводина освојила 1966. године. Наравно, и ја сам, заједно оцем, био редован гледалац на стадиону, који је по правилу био испуњен. Знало се: недељом се ишло на фудбал, а кошарка, одбојка, рукомет и слични спортови нису могли тада да се мере с њим. А онда је дошла та 1970. и уследиле су промене...
„Отац ме никада није гледао”
Са сетом у гласу, присетио се јунак ове приче једног, за њега, веома битног детаља.
„Мој тата Петар ме никада није гледао на некој кошаркашкој утакмици. Сећам се, играо сам утакмицу за Војводину на кадетском првенству Покрајине, имао сам тада 15 година, да бих, по повратку кући, сазнао да је отац – умро. Ни моја мајка Десанка ме није гледала уживо, само је једном дошла у клуб, код тренера Милана Циге Васојевића, да „интервенише“ због све већих обавеза у клубу и њене бојазни да због тога нећу успети да стигнем да остварим обавезе које сам имао у школи. И то је било све”...
У Новом Саду су постојале две основне школе које су се наметнуле као озбиљне средине за „изучавање“ кошарке.
– Биле су то ОШ „Соња Маринковић“ и ОШ „Ђорђе Натошевић“, где су радили професор Бранислав Беличка, који ми је после био и тренер, односно Лајош Кокаи, „олраунд“ стручњак у многим лоптачким играма. Већ тада смо, иако много млађи, почели да градимо лепе међусобне односе, добро смо се познавали, што и није било тешко, јер је сам град био много мањи него данас. Знало се где се излазило: на штрафту испред „Цариграда“ и испред Кафеа и тамо се јако добро било познато ко је кошаркаш, ко фудбалер, боксер... Било је то, по мени, неко много лепше време, а нису се само препознавали спортисти, већ и они који су били успешни у неким другим животним миљеима.
После само годину дана, Петрић се, после нове селекције, вратио у легендарну салу Кабела, где је Војводина тренирала.
– То је за мене било нешто неописиво велико. Пола играча били су из Соњине, а пола из Ђокине школе, а ја сам једини био из ОШ „Ђура Даничић“. Они су се сви међусобно знали, а ја сам се осећао као „тринаесто прасе“, јер никога нисам познавао. Међутим, све је то било веома једноставно и брзо сам се уклопио у средину. Почео сам да тренирам код Бранислава Беличке, па је следио рад код чувеног Силвестера Тота, па Вистике, па Мезеиа и да не ређам даље. Више нисам напуштао Војводину и у њој сам остао све до 1988. године, дакле пуних 18 година.
Било више публике
Издвојио је Бранимир Петрић занимљиву чињеницу када је у питању била посећеност утакмица у његово време.
„Поновићу то да је Нови Сад био много мањи, а ТВ преноса утакмица није било ни приближно толико као што је то данас случај. Људи су одлазили на утакмице фудбалера, кошаркаша, одбојкаша и осталих овдашњих тимова да уживо прате догађаје. Волели су то и често се дешавало да испред сала и остану гледаоци, нарочито на Сајмишту, толико је било интересовање за утакмице”...
Веома млад, са само 15 година, Петрић је ушао у сениорски тим „црвено-белих“, у сезони која је уследила након испадања из Прве у Другу савезну лигу.
– Било је то 1975. године, јер неки играчи су отишли у војску, док су други напустили клуб. Био сам један од јуниора који су попунили први тим и у њему сам трајао заиста дуго. Тада су у екипи остали Јован Малешевић, Геза Данијел, Стева Јовановић, па Сремчевић, Миша Аврамов Бангеја и да не ређам даље. У мојој првој сениорској години, играли смо Другу лигу, с тимовима из БиХ, пошто се то такмичење онда делило на четири групе и било је простора за нас, млађе. Покојни Бата Штеванчев и ја смо стигли из јуниорског тима, а после су довођени играчи са стране.
Растанак са Вошом када је дошао Дуда
Чаура је, што је занимљив податак, био капитен у свим узрасним категоријама Војводине.
„Тако је било, и у клубу сам играо све до доласка Душана Дуде Ивковића на место тренера. С њим је стигло и пет нових кошаркаша, а ја сам, додуше, био виђен и у новом тиму који је планирао улазак у најјачу југословенску лигу. Међутим, већ сам увелико радио и тог лета одржавано је такмичење нафташа у спорту, а ја сам био у кошаркашкој екипи. Дуда није желео да ми одобри одлазак, па је дошло до разлаза. Играо сам за моју фирму, а по повратку, можда не најлепши начин, речено ми је да се на мене више не рачуна и прешао сам у редове НАП-а ”...
Петрић је, иако много нижи растом, пленио сјајним прегледом игре, брзином коју је наметао и многим другим кошаркашким елементима. Утакмицу по утакмицу, годину за годином, израстао је, како су многи касније приметили, у икону новосадског клуба. Ипак, никада није успео да заигра и у најјачој југословенској конкуренцији.
– Сваки тим у Југославији је, тих година, имао у саставу велика имена на месту бекова. На сцени су били они старији, попут Данеуа, Ђерђе, Плећаша, Рата Тврдића, па Моке Славнића, Кићановића, Делибашића... Није било ТВ преноса, па смо те великане могли само уживо да гледамо, а о некој НБА лиги, није скоро било ни речи. Сећам се, не знам тачно годину, када се у Новом Саду појавио Мирко Новосел са снимком утакмице Креше Ћосића у најјачој лиги света, што је за нас био истински доживљај. Стигли смо три сата раније од заказаног термина пројекције испред сале на ДИФ-у, како бисмо нашли место да то видимо. Одговор на вашу констатцију, био би да је јако тешко било заиграти у таквој конкуренцији. Желео јесам јако да будем у конкуренцији с најбољима, али, ето, није ми се посрећило. Војводина није успевала да се пласира у Прву лигу и тако је остало све до 1989, а ја сам баш до тада носио њен дрес.
О најбољим генерацијама и резултатима у новосадском клубу у његовом добу, има јасан став.
– Били су то момци рођени између 1959. и 1967. године. Нама, старијима, Бати Штеванчеву, Атили Папу и мени, придружили су се Мијо Лопичић, Никола Лазић, па Ивица Мавренски и да не ређам даље. Ипак, моји најзначајнији резултати били су четвртфинала Купа Југославије, од којих смо ово друго играли у Новом Саду и то против тада моћне Цибоне, са Ћосићем, Накићем, Чутуром, Господнетићем...
Велика имена
Није Војводина, као друголигаш, била претерано интересатна средина за кошаркаше са звучнијим именима. Међутим, за реномиране тренере из тог времена, свакако јесте.
„У Војводини су на клупи били Ранко Жеравица, па Лазар Лечић, Милан Цига Васојевић, Лука Станчић, Ласло Хајнал, Ладислав Мезеи, све сами великани, касније је дошао и Ивковић, али није постојао довољно квалитетан играчки кадар који би такав рад испратио”...
По завршетку играчке, Чаура Петрић је отворио поглавље тренерске каријере.
– Био сам тренер у НАП-у, после и код кошаркашица Војводине и тек с дамама сам био у прилици да водим тим у највишем рангу такмичења. С друге стране, кошарка ми је омогућила пуно тога, у том смислу да сам научио како да функционишем у колективу, да изградим однос према људима, али и да завршим школу и запослим се у „Нафтагас промету“. За свој највећи успех сматрам чињеницу да сам, упркос дугој каријери, из спорта изашао здрав. Уз мој спорт, готово полупрофесионално бавио сам се и малим фудбалом, тенисом и ногом и главом на Штранду. И да се ту похвалим: заједно са Александром Черевицким, освојио сам турнир у главомету, за Новосађане престижно такмичење на градској плажи, а у финалу смо савладали Миодрага Петрику и Банета Миловановића, који то дуго нису могли да преболе. И још нешто: с екипом „Марконса“, био сам освајач „Дневниковог“ турнира у малом фудбалу. Због свега тога сам, касније, имао повреду стајне ноге и морао сам на операцију кука.
За крај, нисмо пропустили да Петрићу, као сведоку и актеру читаве једне ере развоја новосадске кошарке, поставимо питање: коју би од градских сала у граду прогласио за култну?
– Ха... Не постоји ту никаква дилема. Тамо где сам почео да играм, ту сам и завршио. На месту где се данас налазе велика и мала сала Спенса, ту је некада био легендарни Кабел. То је била наша кућа. У њој смо имали све, нашег Сабрију, који је одржавао салу, па жену која нам је прала опрему и кувала чајеве после тренинга, клупски ресторан, секретаријат, навијаче... Мислим да би сви који су пратили кошарку последњих 40 и више година, исто одговорили на то питање – сумирао је Бранимир Петрић Чаура.
