INTERVJU: RADOMIR KNEŽEVIĆ, VIZUELNI UMETNIK Beskrajna linija ravnice
Slikar, skulptor, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i još mnoge druge odrednice krase biografiju ovog uglednog umetnika.
Rođen u Kikindi, odrastao u Nakovu, uprkos međunarodnoj reputaciji i uspesima, kako na slikarskom, tako i na skulptorskom planu, ne zaboravlja inicijaciju koja je potekla na severnobanatskoj ravnici, jer zamislite koliko je pojmovno značajno za jednog umetnika kad vidi nepreglednu, beskrajnu liniju horizonta ravnice, među na kojoj se susreću nebo i zemlja-kaže ovaj stvaralac. Zatičemo ga upravo u trenucima dok se priprema da pošalje svoje radove na konkurs čuvenog Bijenala u Veneciji. A i bez Venecije, dug je spisak svih njegovih domaćih i međunarodnih izložbi i nagrada koje je ovaj umetnik zasluženo dobio.
U osnovi vaše likovnosti je crtež. Nosi li crtež i magijsku dimenziju, sem likovne?
– U vreme kad sam ja studirao, crtež je imao značajnije mesto u programu, ili možda može da se kaže da su profesori koji su predavali crtež bili veći posvećenici toj vrsti stvaranja. Jedan od tih kog posebno moram da naglasim je profesor Dragan Lubarda, poznati beogradski boem. Čitav svoj studentski i radni vek nosio je sa sobom blok za crtanje u ruci. U džepu tuš i pero. Duga kosa i još duža brada i blok pod rukom, družio sa pesnicima u beogradskim kafanama. Na svim svojim predavanjima je bio beskrajno revnosan, prisutan i posvećen crtežu i časovima crtanja. Imao sam tu sreću da po završetku studija i početka rada na fakultetu budem njegov asistent. To mi je bilo veliko iskustvo u saznavanju suštinske veze između profesora i studenta, njihove interakcije i kvaliteta procesa usvajanja određenih saznanja.
A da je u mom radu crtež vrlo prisutan - to je evidentno. Misli idu od toga da je linija u stvari osnovni gradivni materijal, ali razvojem procesa stvaranja, linija postaje ne samo gradivni elemenat strukture, ona je tema. Linija je živa struktura. Od mojih studenata sam tražio da neguju svoj crtački postupak, da pokušaju da ovu integralnu tehniku iskoriste ne samo kao pripremnu tehniku nego i kao konačno umetničko delo. Crtež kao i svaki drugi oblik umetničkog stvaralaštva pored formalnog poseduje i imaginarnu dimenziju. Kada umetnik u svom stvaralačkom činu pokreće energiju svog bića, svesnog i nesvesnog dela svoje ličnosti, ulazi u neku vrstu magijske aktivnosti. Ne mogu dela, a posebno ona najbolja, da nastanu samo zato što umetnik to hoće da napravi. Najveća dela su plod sticanja raznih čuda koja su potrebna da se ono stvori. Umetnik je tu samo jedna stavka. E to je magija. Likovna dimenzija se podrazumeva kod dela iz likovne i vizuelne umatnosti, tako da o likovnosti nema potrebe posebno pričati.
Radili ste više od dve decenije s prućem i grančicama. Da li je ta preokupacija u neku ruku povratak nečem ahtetipskom, koje poseduje svaki čovek?
- Još od studentskih dana imao sam potrebu da kao slikar i crtač izrazim i treću dimenziju, što je nekada izazivalo podozrenje profesora, naročito kada sam to pokušavao na prvoj godini, profesor Reljić me je kritički pitao da li se ja to spremam za Bijenale u Veneciji, za koje ja tada nisam ni znao šta predstavlja, a to je i danas najznačajnija smotra svetske savremene umetnosti. Dok na četvrtoj i petoj godini ja već pravim prostorne crteže od žice i mobilne strukture. Posebno su me inspirisali umetnici Kalder sa svojim mobilima i stabilima, Tatljinova kula je inspiracija generacijama stvaralaca i posebno moram da pomenem Žana Tingelija švajcarskog umetnika koji je pravio velike crne mašine, poznat i po tome da je godinama ispred Bobura, centra Žorž Pompidu u Parizu bila velika fontana sa njegovim mašinama i radovima Niki de san fall njegove partnerke i koleginice. To je predstava, pravi spektakl zvuka svetla i pokreta. Kasnije sam imao periode kada sam više slikao, naime to se kod mene preplitalo dve dimenzije, pa opet tri.... Sada već neko duže vreme sam više u tri dimenzije.
Nakovo u srcu i biću
Vaše rodno Nakovo i beskonačna severnobanatska ravnica, jesu li donekle poredstavljeni kroz vaše radove i koliko ima zavičajnosti u vašim delima?
- Nakovo je duboko u mom biću, u mom sećanju i u mom srcu. Teško je izgovoriti ove reči, čovek se preispituje i važe, tumači težinu, smisao i značenje, ali na kraju ipak to je to što sam rekao, to je istina. Kad neko ovako kaže za svoje mesto, za svoju kuću gde je odrastao, gde je postao čovek, to je osnovna baza iz koje nastaje sav novi svet, nova dela, ideje... Posebno je to što sam pred svojim očima imao nepreglednu, beskrajnu liniju horizonta ravnice, među na kojoj se susreću nebo i zemlja. Zamislite samo pojmovno koliko je to značajno za jednog umetnika. Maljevič, ruski slikar, je na toj liniji naslikao crvenu konjicu.... U tom odnosu su i zvezde sa ljudima, spojeni smo tananim svetlosnim nitima, kiše koje liju iz oblaka na vruć pesak i bose noge u toplim lokvama. E, to je zavičaj u mojim delima.
Kako je drvo postalo osnovni materijal?
– Pa, negde od početka ovog veka, posle moje izložbe u Galeriji Kulturnog centra Beograda, nekako sam došao do toga da mi ima smisla da povežem prirodni materijal i prirodne procese. Naime, teme kojima sam se bavio bile su teme vezane za nebo, oblake, sjaj zvezda, kiše... Kako reče jedan profesor fizike, bavim se mehanikom fluida.... Drvo je stvarno iskonski materijal i to svakako ima svoju funkciju u gradnji a potom i u čitanju moga dela. Živi organizam koji i u najmanjem svom izdanju u sebi nosi zapis jedne vrlo složene strukture, nastale kao plod vrlo delikatnih procesa svojstvenih samo živim bićima. To saznanje mi je dragoceno u stvaranju, imam utisak da stvaram u sadejstvu sa prirodom, da se kroz moju aktivnost oprirođuju novi oblici pod “kapom nebeskom”.
Mogu li Vaša vajarska pre da se kategorišu kao skuplture ili bi se pre nazvale instalacijama?
- Razgraničenje pojmova je pokušaj pojednostavljenja tumačenja nekog dela, ono suštinski ne utiče na kvalitet rada ali pomaže posmatraču da uspostavlja relacije sa njemu poznatim uzorima. Ja sam, kao što sam već rekao, od svojih mladih dana pokušavao da izlazim iz medija u medij, iz ravni u prostor. Uvek sam smatrao da je skulptura rad sa dominantnim materijalom, gde u formi rada dominira materijal, ne ulazeći u sam postupak stvaranja. Moji radovi se bave prostorom na način da su unutrašnje forme “praznine” dominantne sa tananim ograničenjima što ih formiraju. To je kod radova manjih dimenzija i koji su povezani u jednu celinu. Radovi koji su većih i velikih dimenzija, koji su sastavljeni od više delova koji se montiraju u izložbenom prostoru, su instalacije. Ovakvi radovi često puta se prilagođavaju samom prostoru. Nekoliko mojih studenata na doktorskim studijama je radilo na tom osetljivom spoju različitih medija tako da savremena istraživanja otvaraju bezbroj novih pristupa, kako pojmovnom, tako i realizacijskom smislu, nove tehnologije, usavršavanje starih načina i tehnika.
