(FOTO) OVAKVOG SIRA GOTOVO DA NEMA NA TRŽIŠTU Evo šta je tajna kvaliteta iz porodične mlekare Davidovića u Kaoni

Decenijama radi bez pauze, ne žali se i kako kaže nije se pokajala što nije otišla u veliki grad poput mnogih. Živi sa porodicom u zaseoku Vlasteljice sa porodicom i iako je neretko na selu linija između herione i žrtve jako tanka ona se nikad ne žali, već živi od svog rada u prirodi i u skladu sa njom.

- Imam 52 godine. Udala sam se ovde pre 32 godine. Došla sam iz donjeg dela Dragačeva, iz Lisica. Ovde se najviše bavimo stočarstvom, imamo krave, nekada smo imali i bikove, gajili smo pa smo to malo prekinuli. Imamo svinje, ovce, maline i krompir. Sejemo krompir oko hektar, maline oko 30 ari, od svega po malo, što bi se reklo svaštarimo - kaže za RINU Svetlana.

Njen radni dan počinje nekada i pre svitanja, a zvršava kasno uveče. Davidovići su odučili da prošire proces prozvodnje i da na svojoj farmi prerađuju mleko u gotov proizvod, što se pokazalo kao dobar potez.

- Već pet godina se bavim preradom mleka. Rešila sam da krenem s tim kad je počelo kolebanje sa cenom mleka sad jedna, za dva meseca druga cena. Našla sam svoju ciljnu grupu, a to su porodice, i želela sam da nastavim tradiciju starinskog načina sirenja i prerade. Počela sam od nule, sa grudom, i to je ostalo do danas. Ljudi su zadovoljni ukusom i kvalitetom. Radim punomasni sir, ne skidam masnoću. Kajmak radim uz pasterizaciju mleka, sačekam da odstoji petnaest do dvadeset dana i tek onda ide dalje. Mogla bih da radim i više, ali ne mogu fizički da postignem. Tržište nije problem, mogla bih da se proširim, ali zasad je ovako - kaže vredna domaćica.

Na početku su joj najveća podrška bila deca. Tražila je ciljnu grupu, a onda su pravili degustacije na manifestacijama, jer je Svetlana članica Udruženja seoskih žena Dragačeva.

- Ljudi su probali, imali smo više ukusa, a sad sam se zadržala na klasici. Sve je krenulo preko manifestacija i od usta do usta. To je bila najbolja reklama. Za vreme korone imali smo tržište u Beogradu. To je bio najbolji potez, ali nismo mogli da iznesemo jer je bilo previše posla i mleka nije bilo dovoljno. Sad najviše radimo za Kraljevo, Čačak i Guču. Beograđani koji dođu ovde kao turisti često svrate kod mene kući, probaju i kupe, pa ponesu sa sobom. Moj sir je punomasan i danas ga gotovo nema na tržištu. Sve što ima u mleku ostane u siru. Ne skidam ništa, zato je kvalitetan - priča Svetlana.

Ističe da život na selu jeste lep, ali je daleko od idealnog. Potrebno je uraditi dosta toga da bi se vrednim ljudima koji ne odustaju od poljoprivrede olakšalo.

- Što se tiče života na selu nisam optimista. Mladi odlaze, i to s razlogom. Nemamo sigurnu cenu mleka, stoke, ni prasića. Sve je prepušteno tržištu. Moja deca su otišla svojim putem, školuju se i rade. Država mora da uradi više. Nama proizvođačima fali prodavnica domaćih proizvoda, kutak u marketima gde bi se domaći proizvodi izdvajali i jasno obeležili. Žene koje prerađuju mleko, voće ili povrće mogle bi tako da postanu preduzetnice i same rade u okviru svog domaćinstva. Potrebne su i edukacije i radionice, da se žene povezuju i osnažuju, kao u okolnim zemljama. Ono što mene drži ovde jeste porodica. Deca nam dolaze često, daju nam snagu. U ovim godinama više nemamo potrebu da bilo šta menjamo. Nije lako, ali za sad ostajemo ovde - poručuje Svetlana.

Kako bi poboljšao i uvećao proizvodnju njen suprug Mirko koristio je subvencije i tako je pojačao svoju mehanizaciju.

- Radio sam od 2000. do 2010. godine, svake godine po sedam, osam bikova. To mi je bila ušteda, ne zarada. Zahvaljujući tome uspeli smo da kupimo plac i sagradimo kuću, a da nismo osetili. Sada ćemo najverovatnije preći na ovce, jer nas suše i vremenske prilike uništavaju. Ove godine malina tri puta manji rod, krompir isto. Sve je manje i mora da se pravi nova računica. Radimo sve u manjem obimu. Danas na selu ne možeš ništa da uštediš, koliko zaradiš, toliko i potrošiš. Život na selu više nije jeftin - ističe Mirko.