(ФОТО) ОВАКВОГ СИРА ГОТОВО ДА НЕМА НА ТРЖИШТУ Ево шта је тајна квалитета из породичне млекаре Давидовића у Каони

Деценијама ради без паузе, не жали се и како каже није се покајала што није отишла у велики град попут многих. Живи са породицом у засеоку Властељице са породицом и иако је неретко на селу линија између херионе и жртве јако танка она се никад не жали, већ живи од свог рада у природи и у складу са њом.

- Имам 52 године. Удала сам се овде пре 32 године. Дошла сам из доњег дела Драгачева, из Лисица. Овде се највише бавимо сточарством, имамо краве, некада смо имали и бикове, гајили смо па смо то мало прекинули. Имамо свиње, овце, малине и кромпир. Сејемо кромпир око хектар, малине око 30 ари, од свега по мало, што би се рекло сваштаримо - каже за РИНУ Светлана.

Њен радни дан почиње некада и пре свитања, а звршава касно увече. Давидовићи су одучили да прошире процес прозводње и да на својој фарми прерађују млеко у готов производ, што се показало као добар потез.

- Већ пет година се бавим прерадом млека. Решила сам да кренем с тим кад је почело колебање са ценом млека сад једна, за два месеца друга цена. Нашла сам своју циљну групу, а то су породице, и желела сам да наставим традицију старинског начина сирења и прераде. Почела сам од нуле, са грудом, и то је остало до данас. Људи су задовољни укусом и квалитетом. Радим пуномасни сир, не скидам масноћу. Кајмак радим уз пастеризацију млека, сачекам да одстоји петнаест до двадесет дана и тек онда иде даље. Могла бих да радим и више, али не могу физички да постигнем. Тржиште није проблем, могла бих да се проширим, али засад је овако - каже вредна домаћица.

На почетку су јој највећа подршка била деца. Тражила је циљну групу, а онда су правили дегустације на манифестацијама, јер је Светлана чланица Удружења сеоских жена Драгачева.

- Људи су пробали, имали смо више укуса, а сад сам се задржала на класици. Све је кренуло преко манифестација и од уста до уста. То је била најбоља реклама. За време короне имали смо тржиште у Београду. То је био најбољи потез, али нисмо могли да изнесемо јер је било превише посла и млека није било довољно. Сад највише радимо за Краљево, Чачак и Гучу. Београђани који дођу овде као туристи често сврате код мене кући, пробају и купе, па понесу са собом. Мој сир је пуномасан и данас га готово нема на тржишту. Све што има у млеку остане у сиру. Не скидам ништа, зато је квалитетан - прича Светлана.

Истиче да живот на селу јесте леп, али је далеко од идеалног. Потребно је урадити доста тога да би се вредним људима који не одустају од пољопривреде олакшало.

- Што се тиче живота на селу нисам оптимиста. Млади одлазе, и то с разлогом. Немамо сигурну цену млека, стоке, ни прасића. Све је препуштено тржишту. Моја деца су отишла својим путем, школују се и раде. Држава мора да уради више. Нама произвођачима фали продавница домаћих производа, кутак у маркетима где би се домаћи производи издвајали и јасно обележили. Жене које прерађују млеко, воће или поврће могле би тако да постану предузетнице и саме раде у оквиру свог домаћинства. Потребне су и едукације и радионице, да се жене повезују и оснажују, као у околним земљама. Оно што мене држи овде јесте породица. Деца нам долазе често, дају нам снагу. У овим годинама више немамо потребу да било шта мењамо. Није лако, али за сад остајемо овде - поручује Светлана.

Како би побољшао и увећао производњу њен супруг Мирко користио је субвенције и тако је појачао своју механизацију.

- Радио сам од 2000. до 2010. године, сваке године по седам, осам бикова. То ми је била уштеда, не зарада. Захваљујући томе успели смо да купимо плац и саградимо кућу, а да нисмо осетили. Сада ћемо највероватније прећи на овце, јер нас суше и временске прилике уништавају. Ове године малина три пута мањи род, кромпир исто. Све је мање и мора да се прави нова рачуница. Радимо све у мањем обиму. Данас на селу не можеш ништа да уштедиш, колико зарадиш, толико и потрошиш. Живот на селу више није јефтин - истиче Мирко.