GLUMCI SU TERAPEUTI I SEBI I PUBLICI! NEMANJA OLIVERIĆ progovorio O SUOČAVANJU SA STARENJEM: „To je kod nas još uvek tabu-tema”, pa otkrio zašto se ne bi vraćao period kad je bio mlađi

U toj seriji, među starijom gardom glumaca, našao se i jedan mlađi - Nemanja Oliverić koji je šarmantno izneo lik direktora staračkog doma u kojem je smeštena cela radnja. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Nemanja priča o tome zašto je njegov lik kontrast drugima u seriji. 

– Taj lik je kontrast onome što predstavljaju glavni likovi, koji su u ozbiljnim godinama i koji su stanari staračkog doma. Oni idu ka ljubavi, sreći i životu u svojim godinama. Što je potpuno neočekivano. Nasuprot njih imamo Mirka, direktora, koji je potpuno potonuo, ne zna ni kuda ide, ni šta hoće. Samoživ je čovek, škrtica, neće ni sebi da da od života, a kamoli drugima. Ali, opet, simpatičan je u svemu tome i iz neke najbolje namere pravi gluposti i greške – priča na početku razgovora za naš list glumac Nemanja Oliverić. 

Kako vam se dopalo to što je snimljena baš ovakva, naizgled nesvakidašnja priča, za domaćeg emitera? 

– Meni se jako dopala ova serija. Mislim da smo pogodili suštinu i da je svaki lik na prvu pojavu interesantan i da poželiš da ga ispratiš do kraja i vidiš šta će biti sa njim. Dovoljno su luckasti likovi, a, opet, nekako i realni. Svi su nevini i fini.

Iako niste autor, što se, iz vašeg ugla, producenti ranije nisu odlučivali da iniciraju serije koje će biti fokusirane upravo na starije ljude, na njihove probleme i svakodnevne aktivnosti?

– Ovo je bio hod po ivici. Mislim da se ljudi generalno plaše godina, kako krenemo da ređamo godine sve više i više dolazi strah - približava se kraj. On je neminovan i svi znamo da će doći. Neko ranije, neko kasnije počinje da razmišlja o tome šta smo ili šta nismo uradili u životu. Mislim da je to još uvek tabu-tema kod nas u Srbiji. Međutim, mislim da smo ovom serijom mogli da pokažemo da život prestaje kada prestanemo da dišemo, a ne kada se ode u penziju. Sve pre toga je „prajm tajm” - svakog dana, svakog jutra, trenutka... jeste bilo malo straha kako će to prihvatiti publika i da li uopšte neko ko je zaista u tim godinama želi da gleda nekoga ko liči malo na njih. 

Imamo li, generalno, problem sa tim da gledamo nešto što liči na nas s obzirom na to da ste u poslednje vreme često igrali u serijama koje su upravo takve - „Miholjsko leto”, „Radio Mileva”, „Izazov”, „Vrata do vrata”...? 

– Zavisi o kojoj temi pričamo. Ako govorimo o staračkom domu pretpostavlja se da nakon što neko ode u njega sve prestaje, a mi smo hteli da prikažemo upravo suprotno. Kada su godine i starost u pitanju, mislim da tu imamo ozbiljan problem jer naš mentalitet je takav. Što se tiče ostalih projekata, naš zadatak i jeste da pronađemo nešto što će da liči na nekog drugog, što će neko da prepozna kad nas gleda. Ljudi se tako povezuju sa nama i našim likovima. 

Često se govori o tome da glumci nikada ne odlaze u penziju, znači li to da nikada ne ostare? 

– Glumac ne stari nikada, on ne poznaje godine. Isti je i sa 77 i sa 20 godina. Mi smo kao neka deca koja se igraju do kraja i za nas ne postoji penzija, bol u leđima, bolest. Izlazimo na scenu i sa temperaturom i sa tragičnim događajima u našem životu. Nastavljamo da se igramo stalno i nemamo problem sa godinama. 

Da li vas to tera da se nikada ne opuštate i stalno budete „koncentrisani” na život?

– To smo još na akademiji prepoznali. Mi smo kao neki sunđeri. Mi smo ljudi koji upijaju, prisutni smo u realnom životu koliko treba, ali jednim delom smo ipak posmatrači. Tražiće se u nekom projektu i u nekom trenutku da se to pokaže, a to mora da dođe odnekud, mora da dođe iz života, ne može da se izmisli. To je neko prokletstvo ovog posla, ali i radost s druge strane, jer imamo priliku da budemo sami sebi terapeuti, ali i terapeuti drugih ljudi. I da lečimo i da prepoznajemo i da stavljamo probleme na tapet. Kad spoznamo neke probleme možda će nam biti lakše, a možda i publika, kada vidi nekog ko ima slične probleme, pronađe neki put.

U prvoj epizodi serije „Miholjsko leto” lik koji igra vaš kolega Slavko Štimac kaže: „Biti mlad je baš bezveze”. Kakav je vaš stav? 

– Šta znam... ja sam sad u nekim srednjim, četrdesetim godinama. Meni se dopadaju ove godine. Bilo je turbulentno u mladosti, svašta se dešavalo, tako da sam više bliži njegovoj izjavi nego tome da bih ponovo voleo da budem mlad. 

Serija „Radio Mileva” već pet godina opstaje pred gledaocima, uprkos brzini vremena kojoj svedočimo. Da li je ključ njenog uspeha to što podseća gledaoce na suštinu života i vraća nekim porodičnim vrednostima?

– To je neverovatno kakav uspeh ima ta serija od samog početka a sada je već na nivou fenomena. Tačnije, pojava glumca koji igra u „Radio Milevi” donosi nešto neverovatno. Mogu slobodno tu seriju da uporedim sa „Boljim životom”, „Srećnim ljudima” ili nekom trećom uz koju sam ja odrastao. Ima tu moć, a čini mi se da ta toplina koju nosi sa sobom jeste ključ „Radio Mileve”, odnosno ta usmerenost jednog čoveka na drugog. Mi se danas zaključavamo u svoje stanove, ne izlazimo napolje, ne otvaramo vrata drugima, a u toj seriji su ljudi ipak usmereni jedne na druge. 

Čini se da je i serija „Izazov” bila na tom tragu? 

– To je, takođe, pokušaj da se napravi osećaj topline, pogotovo među tom nekom mojom generacijom, među četrdesetogodišnjacima. TGo su generacije koje su devedesetih krenule da rastu i proživele su šta su proživele u ovoj zemlji. Sada je pokušaj da se ti ljudi stabilizuju, konektuju, jer čini mi se da smo sad u tim godinama kada moramo da počnemo da konkretizujemo život. Sad smo na sredini „romana”, shvatamo da život više nije ono na šta smo navikli kao mladi - da idemo svuda, da jurcamo, da ne vodimo mnogo računa o sebi, svom zdravlju, o drugima. Postali smo ozbiljniji ljudi. To je nešto što smo probali da napravimo u „Izazovu” i mislim da ima neku toplinu, da prepoznajemo likove, njihove odnose i mislim da je generacijski zanimljivo. I to je, generacijski od početka bio izazov (smeh). 

Vladimir Bijelić